Zlatiborka Popov Momčinović: Sultanizam oko nas

Piše: Zlatiborka Popov Momčinović

Nakon čitanja mnogih tekstova o tzv. bh. Deytonlandu, brojni naučni autoriteti su me ubedili da je na delu „očerupana demokratija“, „iliberalna demokratija“, poludemokratija i sl. Posebno me se dojmila knjiga Mi, građani etnopolisa uvaženog profesora Asima Mujkića, koji je britkim stilom pisanja skenirao sve oksimorone ovdašnje tzv. demokratije (npr. invazija privatnog u javno u javnim iftarenjima, pošćenjima, dok se stvari od javnog značaja zapravo skrivaju od očiju javnosti).

Sultanizam u savremenim društvima

No, u zadnje vreme mi se činilo da ovdašnji tip režima i nema neke suštinske demokratske karakteristike već da je mnogo bliži jednom drugom, nedemokratskom podtipu koji ima svoje specifičnosti zbog kojih ga nazivaju sultanizam, te da nije dovoljno reći da je ovo ovde nekakva „fasadna demokratija“, „demokratura“ i sl. – već upravo ni manje ni više nego sultanizam – ili sultanizam na dobrom putu. Kako se u nekim medijima sve više i više potencira strah od nekakvog novoobnovljenog uticaja Turske na ovim prostorima, pojam sultanizam mi se učinio više nego aktuelnim. No, zanimljivo je da veliki teoretičari sultanizam kao tip vlasti nisu vezivali jedino za Otomansku imperiju, već su uočavali da on postoji i u savremenijim društvima.

Da bi to dokazali, dovoljno je da ukažemo na glavne karakteritike sultanizma, kako su ga videli npr. sociološki klasik Maks Veber, kao i moderni teoretičari demokratije Linc i Stepan, i da vidimo da se ne radi o pojmu prohujalom sa vihorom: „U sultanizmu je privatno i javno stopljeno u jedno, uz snažnu tendenciju familijarizma i dinastičkog nasleđivanja; isto tako, nema razlike između karijere u javnoj službi i lične službe vladaocu, nema racionalizovane i od ličnosti odvojene ideologije, a ekonomski uspeh zavisi od ličnih odnosa sa vladaocem i, što je najvažnije, vladalac deluje isključivo po sopstvenoj i ničim nekontrolisanoj volji i bez velikih i objektivnih ciljeva“ (Linc i Stepan, Demokratska tranzicija i konsolidacija, Filip Višnjić, Beograd, 1998., str. 78).

Rumunski sultanat

Jedan od zanimljivih primera sultanizma je svakako Rumunija u vreme Nikolaja Čaušeskua, gde su do groteske dovedene sve gore opisane karakteristike sultanizma. Svi članovi Čaušeskove familije su zauzimali ključne položaje u državi (od moćnih tajnih službi, upravljanja ključnim ekonomskim resursima, pa do predsedavanja rumunskom akademijom nauka, što je počast koja je pripala Nikolajevoj suprugi Heleni). Marksizam je čak, navode Linc i Stepan pozivajući se na rumunske autore, umro u Rumuniji, jer je krajnji voluntarizam lidera poništavao sve tzv. objektivne zakone dijalektičkog materijalizma. Umrla je i ideologija koja je nekada mobilizirala mase- a na tronu je ostao samo on, neprikosnoveni sultan i njemu pokorna, beživotna partija svedena na amorfnu ili ti bezobličnu masu. Ne treba se naravno podsećati krajnje bede u kojoj je živelo stanovništvo Rumunije u tom periodu, iz čijih su se usta izdvajala sredstva za megalomanske graditeljske projekte koje su od Rumunije trebale da naprave samodovoljnu zemlju, kojoj će se diviti oni koji dolaze sa strane, čak i po cenu morenja glađu vlastitog stanovništva.

Sultanizam se, malo pomalo uvlači i u našu zemlju. Familijarizam i nepotizam caruju javnim službama, a ciljno-racionalno delovanje, kao oblik modernog načina delanja da se pozovemo na Webera, ostaje pritajeno samo u onim rezervatima koji još nisu potpali pod sultanovu šapu.

Smrt ideologije

Političke ideje i ideologije su ispražnjene od sadržaja, i kontinuum levo-desno-centar nema nikakvog značaja ni funkciju. Ideologija više nije skup političkih vrednosti, ciljeva i sredstava za njihovo postizanje, već puk konglomerat, kakofonija voluntarističkih interpretacija sultanovih hirova i težnji. S tim u vezi, česte su i političke čistke i tzv. političke zaokreti ne bi li se stvarao privid da se nešto tobože dešava i da su nekakave reforme prema napred u toku. Političke partije su tu, nije da ih nema, ali je njihova funkcija svedena na dekor i na proizvodnju privida da u političkom životu učestvuju još neki i neke, a ne samo sultan i njegova svita.

BiH tzv. konsenzualna demokratija se, često se ističe, svodi na dealove etničkih oligarhija. Ona je pak, čini mi se, prešla u novu fazu, koja sa demokratijom, pa makar i u formalnom smislu nema nikakve veze- fazu sultanizma kao oblika personalne vlasti. Preostaje još da se vidi, koji će se od sultana izboriti za premoć ili pak za lažni status prvog među jednakim sultanima.

I, na kraju, još jedno upozorenje. Sultanizam ne mora biti inkompatibilan sa pluralizmom. Naime, u njemu može postojati ekonomski i društveni pluralizam (a što ističu i Linc i Stepan, str. 79), a pluralizam donekle postoji i u BiH. No personalni sistem vlasti, ovaj pluralizam čini nesigurnim (te ga stoga treba braniti i čuvati i ne uzimati ga zdravo za gotovo), a krajnji politički voluntarizam onemogućava efikasnu političku institucionalizaciju (što se vidi npr. u nefunkcionalnosti bh. institucija). Sultanizam može imati autoritarne ali i totalitarne karakteristike (totalitarne je imao gore opisani rumunski slučaj). Naš sultanizam pak, za sada, ima „samo“ autoritarne.

*Autorica je aktivistica i feministica, magistrica sociologije i doktorantica na Fakultetu političkih nauka. Sa grupom profesora/ica sa različitih bh. univerziteta pokrenula je bh. časopis Diskursi: Društvo, religija, kultura.