Zlatiborka Popov Momčinović: Сајонара, Сарајево

Piše: Zlatiborka Popov Momčinović*

Tetka Božana je izašla iz Sarajeva jednog maglovitog, proletnjeg jutra... Ili mi se čini da je bilo maglovito, jer me je uvek Sarajevo asociralo na maglu iz koje se uvek, iznova i iznova, oktrivala njegova lepota. Vratila se u svoju ravnicu, gde je i rođena... Mi smo se, onako vojvođanski polupodgojeni, „naoružani“ džakovima brašna, šećera, sveže ispečenim štrudlama i kiflicama uputili put njene kuće, da čujemo vesti sa ratišta, ovog puta iz „prve ruke“. I naravno, da čujemo kada će konačno Sarajevo biti „naše“ (kao da ono nije bilo utkano u nas i mi u njega...).

Zašto Sarajlije trče?

Umesto odgovora na ova pitanja, dočekao nas je setan osmeh jedne „obične“ žene, koja se nije bavila geo-strateškim pitanjima, položajem srpske i druge dve artiljerije, kartama i mapama o kojima se non-stop pričalo, pravu na teritorij i pravu na osvetu. Pričala je tiho, retko i samo o svakodnevnom životu u Sarajevu, o običnim ljudima koje ne vidimo na kartama i mapama, koji se ne pominju u mirovnim planovima, a koje smo tako lako zaboravili jer su Sarajlije bile sastavni deo duha svih Jugoslovena, duha kojeg smo se tako lako odrekli i brže bolje iz njega „isterali“ Sarajlije da nas ne „uznemiravaju“ svojim prisustvom...

Pričala je kako se išlo po vodu, kupalo, kako su se nabavljala drva i konzerve, kako zvuči granata kada proleće, na šta je tetak duhovito dobacio da je dobro kada je čuješ da proleće, što znači da joj nisi na putanji. Tad sam shvatila i razlog zašto Sarajlije, na retkim slikama državne televizije kad prikazuje Sarajevo (državna televizija je prikazivala BiH samo u formi mapa, crta razgraničenja, u slikama strateških planova i artiljerijskih položaja), trče na ulicama. Prvi put sam čula da su ljudi pokretne mete i da beže od nevidljivih snajpera koji te mogu „pronaći“ gotovo na svakom koraku...

Živjeti u srpskom stanu

Zavolela sam njene priče o Sarajevu i često hitala put njene kuće. Boja njenog glasa, blag pogled i ukus kafe koju je pravila na poseban način su me zauvek osvojili. Jednog dana posle škole kad sam navratila do nje dočekao me je zvuk Radija Sarajevo. Čuo se glas predstavnika Srpskog građanskog vijeća koji pozivaju na prekid neprijateljstava i šalju poruku Srbima iz Bosne da ne nasedaju na propagandu iz Beograda, da prihvate BiH kao svoju državu i da svi žive zajedno kao što su vekovima živeli. Godio mi je taj zvuk, odgovarao je mojim vojvođanskim predstavama o zajedničkom životu. Tad sam prvi put čula da postoji nešto pod nazivom Srpsko građansko vijeće. Zatvorila sam oči, udisala miris kafe, slušala glasove sa radija, moleći se u sebi da snajper ili granata nije pogodio nijednog Sarajliju...

Pričala je i o ružnim stvarima koje su se događale Srbima u Sarajevu: nisu smeli, naprimer, zaključavati vrata od stana jer ih je često obilazila policija, a ako su vrata zaključana može uslediti optužba da se priprema neki „opasan“ plan ili diverzija. U tzv. srpske stanove se upadalo nogom i često uz preteće poruke, i neki ljudi su nestali preko noći. No, i kad je pričala o takvim stvarima pričala je na način koji nije pozivao na mržnju...

Ostavivši Sarajevo iza sebe

Posebno mi se urezala ova priča. Komšija Bošnjak, zgađen nacionalizmom i svim ovim ružnim šta se dešava, ćerkici koja je rođena u ratu dao je ime Sajonara, što na japanskom znači doviđenja, zbogom. Nije joj hteo dati neko pravo, bosansko ime i na taj način potvrditi svoju lojalnost i mogućnost prepoznavanja po imenu, koja ide na ruku etnonacionalistima. Ili nam je slao simboličnu poruku da je jedno vreme izgubljeno i proćerdano, da su životi uzalud izgubljeni i da je sve ono što je bilo dobro i lepo pogaženo i pregaženo... Ili pak da je vreme da se probudimo iz košmara, da mu kažemo doviđenja i zbogom, i da još uvek postoji mogućnost za novi, drugačiji dan i novi početak. Tetak je uvek sa setom pričao kako ga je Sajonara volela i trčala u zagrljaj kad god bi ga videla...

Iako doživotno zaljubljena u Sarajevo, tetka je ipak morala da ga napusti, u stalnom grču i strahu za život svog sina. Jednog dana je dogovorena razmena: njih troje za troje Bošnjaka koji su se nalazili na Grbavici. Stigli su na mesto razmene kao u polusnu, gledajući vojnika Armije BiH kako nervozno puši cigaru za cigarom. Minuti su prelazili u večnost, i njihovi životi su se mogli ugasiti zajedno sa opušcima cigareta, jer niko nije dolazio sa suprotne strane. Vojnik se okrenuo leđima, dao im nemi znak da mogu da pređu. Tog dana tetka je zakoračila u takozvanu slobodu, gde joj verovatno niko neće ugroziti život jer ima „pravo ime“, ali i večnu tugu ostavivši svoje Sarajevo iza sebe...

Je l' tako da ti je lijepo tamo?

Usud sudbine je hteo da ja nekoliko godina posle krenem put Sarajeva i ovde svijem svoje gnezdo. Da gledam Sarajevo kako se budi iz magle, da otkrivam njegovu lepotu, osluškujem bilo i osećam setu za jednim vremenom koje je zauvek izgubljeno a čije čari mogu jedino da slutim. Tetka se u međuvremenu uputila put vojvođanskog sela, gde je imala zemlju i mogućnost za mirniju starost.  Jednog  jutra probudio me je zvuk telefona. Čula sam njen mili, drhtav glas kako me pita, očekujući potvrdu: „Je l 'tako da ti je lijepo tamo, ja nisam nikad preboljela Sarajevo?“  Nasmešila sam se i rekla u sebi: „Sajonara, Sarajevo. I dobar dan!“

*Autorica je aktivistica i feministica, magistrica sociologije i doktorantica na Fakultetu političkih nauka. Sa grupom profesora/ica sa različitih bh. univerziteta pokrenula je časopis Diskursi: Društvo, religija, kultura.