Teofil Pančić: Operacija Ahilove pete

Piše: Teofil Pančić, Slobodna Evropa

Organi bezbednosti Republike Srbije uhapsili su Ratka Mladića, u kući njegovog rođaka i prezimenjaka, u selu Lazarevo kod Zrenjanina. Tačnije, uhapšen je građanin koji se predstavljao kao Milorad Komadić, baš kao što je pre nekoliko godina, u vozilu javnog gradskog prevoza, slobode lišen izvesni Dragan Dabić, građanin osebujnog izgleda i zanimanja, za kojeg se ispostavilo da je u svom regularnom životu bio poznatiji pod imenom Radovan Karadžić.

Dossier: Hapšenje Ratka Mladića

I tek što su mediji objavili da će DNK analiza pokazati radi li se ipak o Ratku Mladiću, a da će ta analiza da potraje tri dana, predsednik Srbije Boris Tadić je prekinuo neizvesnost potvrdivši da se radi o najpoznatijem beguncu od međunarodne pravde.

Ili Tadić poznaje bolje i brže metode DNK analize, ili ipak ima nekih drugih garancija da greške nema i ne može biti, tek, Srbija je zatvorila jednu važnu, traumatičnu stranicu u svom predugom i presporom oslobađanju od „ratnog nasleđa“ koje kao da nema svoje legalne političke baštinike, ali i te kako ima i žrtve i počinioce, samim tim i nenamirene račune s pravdom. Naravno, Srbiji preostaje obaveza zvana Goran Hadžić, i nju ne treba potcenjivati, ali teško da će taj bivši magacioner iz jednog slavonskog sela posle ovoga imati velikog manevarskog prostora, baš kao i oni koji mu pomažu u skrivanju.

Sada, kada je i ta mučna „trakavica“ privedena kraju, pitanja će tek početi da se roje. Najpre, zašto je sve to trajalo tako dugo? Nije li Mladić odavno mogao biti u Hagu, zašto su propustile da ga uhapse i Đinđićeva i obe Koštuničine vlade, zašto je „potraga“ – kada je bilo i kada je samo fingirana – uvek kasnila za njim korak, dva ili tri, ko mu je iz državnih organa – pre svega vojnih – pomagao svih ovih godina, i hoće li neko zbog svega toga odgovarati? Dalje, da li je deo državnog aparata i sada već poduže znao gde je Mladić, ali je iz političkih ili čak banalnijih „trgovačkih“ motiva kalkulisao s njegovim hapšenjem? Da li je u nekim prethodnim političkim konstelacijama, pre svega za vreme Koštuničinog premijerstva, uopšte postojala famozna „politička volja“ da Mladić bude lociran, uhapšen i transferisan u Sheveningen? I nije li eventualni izostanak te „političke volje“ zapravo isto što i veoma ozbiljno kršenje zakona, za koje se mora odgovarati?

Izvlačenje Srbije iz gliba

Sve su to legitimna i ne baš nevažna pitanja na koja bi iz pravca nadležnih vlasti Srbije morali da stignu uverljivi odgovori. Ali ono ipak najvažnije jeste sam čin kojim je okončana jedna agonija, i kojim je Srbija dobila ozbiljnu šansu da izađe iz začaranog kruga. Naravno, bilo bi isuviše lepo da bi bilo i tačno verovati kako su Mladić i Hadžić jedini ili barem glavni problem Srbije na njenom evrointegracijskom putu, ali opet, jasno je i to da bez rešavanja „haškog problema“ tu ne može biti baš nikakvog suštinskog naperetka, utoliko pre što se „kosovska politika“ vlasti iznova našla u ćorsokaku i u jalovom raskoraku sa politikom asocijacije kojoj Srbija želi da se pridruži.

Boris Tadić gestikulira tokom konferencije za novinare kada je objavio da je Mladić uhapšen, 26. maj 2011.

Kako god bilo, ljudska je psihologija takva da jučerašnji propusti lako blede u sećanju pred današnjim uspesima (i obrnuto, dakako). Predsednik Tadić, njegova stranka i vladajuća koalicija pokazali su odlučnost i sposobnost da situaciju drže pod kontrolom, i to je veliki poen za njih. Dakako, hapšenje Mladića je ogroman minus sa stanovišta nacionalističke desnice, ali odatle ionako ne dolaze potencijalne pristalice sadašnje vlasti. Vrlo je verovatno da će uslediti protesti, mogući su i neredi, ali nije verovatno da to može poprimiti šire dimenzije. Podsetimo se, Radovan Karadžić je uhapšen pred samu transformaciju većeg dela do tada jedinstvene Srpske radikalne stranke u umerenije „naprednjake“ sa njihovim kontroverznim i nedorečenim „evropejstvom“, koje uključuje i neentuzijastično, ali ipak jasno priznanje da Srbija mora da sarađuje sa Tribunalom, a da nema saradnje bez hapšenja preostalih begunaca. I zato, nekoliko godina kasnije, u Srbiji više nema uistinu respektabilne političke snage koja bi predvodila protest protiv hapšenja Ratka Mladića. Šešeljevi radikali to sigurno više nisu, mada mogu da proizvedu nešto buke i štete (što im ni inače nije strano).

Jasno je i to da se pozicija Srbije u regionalnom kontekstu hapšenjem Ratka Mladića bitno popravlja, jer je nesposobnost ili nevoljnost da se na jedini legitiman način zaokruže obaveze prema međunarodnoj pravdi bila Ahilova peta Srbije, i vrlo lak i komforan način na koji je bilo ko i bilo kada mogao da stiče poene na njen račun. I s tim je sada završeno, te je Srbija skoro u potpunosti iskoračila iz kobnih devedesetih. Kažem „skoro“ jer potpunog izlaska iz tog košmara neće i ne može biti bez trajnog i održivog rešavanja „kosovskog pitanja“, kakvo god to rešenje bilo. No, na takvim se ispitima potvrđuje ili negira nečije državništvo, tu se meri istorijski format vodećih ljudi. Privođenje Ratka Mladića zakonu i odgovornosti takođe je od tog formata: da ga nije bilo, aktuelna vlast bi promašila svoju istorijsku priliku za izvlačenje Srbije iz gliba. Ovako, šansa je opet tu.

Tekst prenosimo sa portala Radija Slobodna Evropa