Pušili - nepušili, truju nas, razdvajaju i prave ludim

Moji problemi s vidom počeli su prije nekoliko godina. Iznenada, kako obično i počinju. Sjećam se, odgledao sam utakmicu, mislim da su igrali Arsenal i Borusija, uzeo neku Sičinovu knjigu i legao u krevet. Onda je nastalo, nikad prije doživljeno, izoštravanje slike odmicanjem knjige od očiju...

Piše: Zlatko Ivanišević – Zlaja za Radiosarajevo.ba

Sutradan je Dr Fefić nakon pregleda rekao „dobro došao u klub“ i objasnio mi da je u pitanju „staračka dalekovidost“. Nije me toliko pogodila dalekovidost koliko ono „staračka“, ali sam se relativno lako pomirio sa sudbinom nakon kratke konsultacije sa svojim rodnim listom. Upitao sam Fefića ima li pušenje veze sa deformacijom, jer mi se nekad čini da sam počeo pušiti i prije nego sam se rodio, a on je odgovorio da baš i nema, ali je, kao i svaki doktor, naglasio da bi valjalo da prestanem ili da barem smanjim...

*

Radosti mojoj nije bilo kraja kada sam u trafici ugledao duvan koji pušim već dugi niz godina. Napokon se pojavio na bosanskohercegovačkom tržištu! Neću više morati maltretirati rodbinu i prijatelje da mi ga donose iz inostranstva niti ću, kao zadnji švercer, natrpavati torbe duvanom kad god se vraćam iz bijelog svijeta i onda cariniku bezuspješno objašnjavati da je sve za ličnu upotrebu.

U strahu da se moj duvan ne rasproda kupio sam sve što je bilo na trafici, tako da sam sretan i zadovoljan u stan ušao sa nekih tridesetak kesica omiljenog sitno-rezanog užitka. Skuhao sam kafu, smotao prvu cigaru i počeo sa testiranjem. Iskreno, malo sam se pribojavao da su nam stranci, po dobrom starom običaju, uvalili robu lošijeg kvaliteta – uz poznato obrazloženje da se radi o prilagođavanju ukusu i specifičnim potrebama i navikama naših uživalaca gorućih otrova. Već prvi dim je bio obećavajući! A onda, kako su se dimovi nizali sve je dolazilo na svoje mjesto: aroma – za svaku pohvalu, brzina sagorijevanja – taman kako i treba... Sve u svemu, bez greške! 

Stavio sam naočale i znatiželjno uzeo kesicu duvana sa stola s namjerom da vidim šta sve piše na njoj. Zbunio sam se!  Odmicao sam i primicao kesicu, promijenio troje naočale različitih dioptrija, ali ništa nije pomagalo! Čitao sam upozorenje:

Pomislio sam da ludim! Stavio sam svih tridesetak kesica na sto i počeo čitati, od jedne do druge. Ništa se nije mijenjalo! Jednostavno, duplirala mi se latinica pred očima! 

Znao sam da se svakakvi otrovi trpaju u duvan, ali da će hohštapleri  i prevaranti u njega uvaliti otrovnu supstancu za dupliranje latinice, e to nisam mogao ni pretpostaviti!

U panici sam nazvao ordinaciju Dr Fefića i zatražio hitan termin za pregled, koliko odmah! Objasnili su mi da je Dr Fefić prebukiran – ništa prije sutra, na šta sam ja uporno insistirao da mi ga daju na telefon, što se na kraju i dogodilo. Odmah me se sjetio – a kako i ne bi kad mi je poslije prvog pregleda utrapio dioptrijske naočale +0.25 u vrijednosti dobro očuvane Lade Nive u voznom stanju. Nisam htio preko telefona ulaziti u detalje i samo sam mu rekao da imam selektivno dupliranje vida.   

- Selektivno dupliranje vida?! Hm, vrlo čudno!

- Aha, neke mi se stvari dupliraju, a neke ne!

- Još nisam čuo za tako nešto! Sigurni ste?

- Sto posto!

- Jeste li rekli ikom osim meni?

- Nisam.

- Ni nemojte! Nikome ni riječi! Dođite odmah, čekam vas!

Shvatio sam  da je situacija više nego ozbiljna! Imam neko teško, do sada nepoznato oboljenje! Sigurno Dr Fefić hoće da prvi objavi članak o novoj bolesti u prestižnom svjetskom medicinskom žurnalu! Da se proslavi i uđe u istoriju! Ma, neka radi šta hoće, samo da me izliječi! U sekundi sam potrpao sve kesice duhana u jednu torbicu i krenuo.

*

Vrata ordinacije otvorio je Dr Fefić lično i sproveo me do sobe za preglede. Usput sam čuo kako njegova sekretarica nekome na telefon objašnjava da Dr Fefić otkazuje sve preglede ugovorene za danas, jer ima jedan izuzetno komplikovan slučaj. Fefić me je sjeo na stolicu, uzeo olovku i svesku i počeo sa uzimanjem anamneze.

- Selektivno dupliranje vida, rekli ste?

- Da, baš tako.

- Kada ste to primjetili, od kada to traje?

- Od prije jedno pola sata, kada sam vas nazvao. 

- Vidite, do dupliranja slike u vidnom polju ponekad može doći uslijed premorenosti, prenapetosti, stresa, konzumiranja alkohola, nekih droga i slično, ali isto tako ti simptomi mogu ukazivati i na neka veoma ozbiljna oboljenja! Molim vas, dobro razmislite, svega se sjetite i recite mi sve što mislite da je bitno. Baš sve! Možete li vaše simptome dovesti sa nečim u vezu? 

- Mogu. Sa pušenjem duvana – iznesoh svoju slutnju i počeh, kao što je doktor i zahtijevao, izlagati sve čega sam se mogao sjetiti, počinjući sa imenima i prezimenima drugova sa kojima sam učio pisati i čitati latinicu i ćirilicu, a onda, nakon nekoliko godina, pušio iza osnovne škole na velikim odmorima. Tada mi još uvijek ništa nije dupliralo pred očima, a pušili smo jednu na drugu dok smo analizirali obnažene ljepotice sa istrgnutih duplerica legendarnog magazina „Start“. Još uvijek se dobro sjećam lika i oblina neke crvenokose Cecilije iz Roterdama. Bila je dobra k'o avion! Svi smo se u nju zaljubili! Uh, da ste je samo vidjeli, doktore – rekoh.  

Pomenuo sam i pokojnog nastavnika fizičkog vaspitanja koji se ponekad znao prišunjati i nenajvljeno banuti na naše pušačke seanse iza škole. Zgrabio bi nas za čula sluha i tako odveo do direktorice Zage da se ponovo zakunemo kako više nikad nećemo pušit, a onda nas danima tjerao da radimo sklekove do iznemoglosti... 

E sad, kako smo se u duhu demokratskih promjena bratski rasuli po vascijelom dunjaluku ja stvarno nemam pojma je li neko od njih prestao pušiti i duplira li ikom išta pred očima – nastavio sam prilično detaljno, u skladu sa onim što je od mene i traženo. Rekao sam da se ponekad čujem sa Mirhadom, Branetom, Rasimom, Antom,  Nenadom, Dijanom, Sabinom, Nećkom i ostalima koji su se zadesili u Americi. Ali, isto tako i sa Srećkom, Jadrankom, Brankom, Tarikom, Stojanom i drugima u Engleskoj; Samirom, Denisom, Tamarom, Sanelom, Majom, Zoranom... u Švedskoj; Dinom, Harijem, Ljiljom, Stankom, Zlatanom... u Kanadi; Sanjom, Mahmutom, Srđanom, Vesnom, Samrom... u Australiji;  Josipom, Miodragom, Amarom, Nadom, Aidom... na Novom Zelandu i td. 

Uglavnom, niko mi se od njih nije žalio na probleme s vidom slične mojim.

Kako sam čovjek od mjere, nisam htio da dužim i dosađujem doktoru Fefiću poimeničnim pominjanjem baš svih svojih prijatelja i samo sam kratko dodao da ih ima i u Norveškoj, Finskoj, Danskoj, Holandiji, Austriji, Italiji, Španiji, Francuskoj, Švici, Čehi, Turskoj, Rusiji, Poljskoj, Portoriku, Južnoafričkoj Republici, Nigeriji, Libiji, Čadu... Hrvatskoj, Srbiji i Sloveniji. I još sam naglasio kako sam siguran da bi mu se moji prijatelji veoma dopali i da bih jako volio da ih i on upozna, ali je to nažalost nemoguće, jer se oni, iz nekog veoma čudnog razloga, i pored ogromne nostalgije, ljubavi, uspomena, desetkovanih rodbinskih veza, velikih mogućnosti zapošljavanja i životnog napredovanja, pravde, međunacionalne tolerancije, ravnopravnosti, održivog suživota, istaknutih, poštenih i u svijetu cijenjenih stranačkih lidera itd., ne žele vratiti u postojbinu na više od desetak dana. 

Zar to nije velika šteta i neprocjenjivi gubitak za ovu zemlju, doktore Fefić? – upitao sam ga.

Ali, Dr Fefić je već nakon nekoliko prvih rečenica mog uvodnog ekspozea prestao hvatati zabilješke i samo je duboko zamišljen kao pravi ekspert, poluotvorenih usta i lagano – kao u transu klimajući glavom, ćutke gledao nekud kroz mene, tako da mi nije ništa odgovorio.  

Pomislio sam – Kakav divan čovjek, kakav stručnjak, kakva koncentracija, kakva sposobnost da se sasluša tuđa muka i studiozno udubi u srž tuđeg problema – pa sam nastavio priču pazeći da ne ispadnem iz konteksta i ne kažem nešto suvišno, što bi ga moglo dekoncentrisati i zbuniti.

Prije jedno mjesec dana kupovao sam duvan i neke sitne poklone za rodbinu i prijatelje na free-shopu amsterdamskog aerodroma – nastavio sam priču. I nećete vjerovati na koga naletim? Na staru školsku prijateljicu Nađu! Nevjerovatno, jelde doktore?! Stvarno je ovaj svijet mali! Bila je, kako kaže, na svojoj „uobičajenoj turneji“. Vraćala se iz posjete sestri u Vesterosu, u Švedskoj, nakon što je prethodno u rodnom gradu obišla Mikijev grob, a potom skoknula i do mlađeg brata u Prag. U Amsterdamu je čekala konekciju za New York,  gdje bi na JFK-u uhvatila let za Sietl. U Sietlu će ostati nekoliko dana sa ocem, a onda će se ukrcati na let za Vankuver, gdje joj živi majka sa snahom i unucima. Ostaće s njima desetak dana, a onda nazad u svoj novi dom, u Vilkinson, Novi Zeland. Otkako joj je, u vrijeme opšteg buđenja nacionalnih samospoznaja i masovne krvave bježaniji iz „tamnice naroda“, ni kriv ni dužan, ubijen stariji brat Miki, trudi se da familija bude na okupu, baš kao nekad.   

Uzeli smo duple kafe u kartonskim šoljama i izašli pred aerodromsku zgradu da zapalimo. Palila je cigare jednu o drugu i uvlačila teške dimove koji se iz nje nisu vraćali, kao da ih je gutala. Rekao sam joj da puno puši, a ona je odgovorila – Znaš, moji starci od rata ne razgovaraju. Njemu je za sve kriv njen, a njoj njegov narod... a našeg Mikija više nema; ništa ga ne može vratiti! Nema tu ničeg normalnog. Teško su otrovani! Sretna sam ako jedno drugom pošalju kurtoazne pozdrave preko mene. Ali, to se rijetko dešava. Većinom ih slažem. 

Ćutao sam, nisam znao šta da kažem. Izvini što te peglam ličnim stvarima – brzo je prekinula moju ćutnju, ni ne dajući mi priliku da dam neki komentar. Onda me je u perfektnom slalomu provezla kroz kapije sa imenima živih i mrtvih dragih ljudi uz koje smo proveli veliki, najljepši dio naših života. Jutros je na štokholmskom aerodromu Arlanda srela doktore Mlađu i Rešu, naše dobre stare prijatelje. Krenuli su kući u Melburn-Australija, nakon nekoliko dana provedenih kod Rešine tazbine u Upsali. U Melburnu zajedno drže auto-mehaničarsku radnju...  

Doktore Fefić, ne možete ni zamisliti kroz šta su sve u životu prošli Mladen i Rešad, braća po ocu, dok se ponovo nisu spojili – rekao sam. Tek tada sam primjetio da je doktor Fefić podbočio glavu na laktove obje ruke, zakovrnuo očima i tiho hrkao u nevjerovatno brzom ritmu – je'n-dva-tri /je'n-dva/ je'n-dva, što me je malko podsjetilo na štampana zdravstvena upozorenja se kesica duvana?! Podsvijest, valjda? 

Nakašljao sam se nasilu, a doktor Fefić se prenuo iz sna i, slično skupštinskim zastupnicima na maratonskim jalovim sjednicama o pravima povratnika, iskusno pokušao isfolirati da nije ni spavao. Hm – rekao je vrlo značajno, nakon što me je, češkajući se po bradi, desetak sekundi zbunjeno gledao pravo u oči, bezuspješno se pokušavajući sjetiti ko sam i zašto sam uopšte tu. E, jebiga, Fefa! Ja ti vala ne ponavlj'o priču pa da si mi iz oka isp'o! Što si ukačio, ukačio si! – pomislih. Ipak, bilo mi ga je malo žao. Ne susreće se baš svaki dan sa ovakvim slučajevima.

- Selektivno dupliranje vida, doktore – osvježih mu radnu memoriju i prekinuh agoniju.

- Da, da, znam, naravno... Dupla slika, kako ne bih znao... A, šta vam najčešće duplira?

- Latinica. Samo ponekad... kad gledam u kese sa duvanom!

Uzdahnu Fefić duboko, uhvati se za glavu i pogleda na sat. Znam, računao je koliko je pacijenata i novaca danas zbog mene izgubio. Ali, šta mu ja mogu, to mu je posao. Šesto čulo mi je govorilo da ne vjeruje u moju priču pa sam na sto ispred njega istresao sve kese duvana iz torbice i rekao – Evo, ovo mi duplira, doktore! Latinica! 

Dr Fefić pogledom preleti preko zdravstvenih upozorenja na kesicama, a onda se, zajedno sa stolicom, malo odmaknu od mene. Učinilo mi se da me je počeo gledati sa dozom straha u očima. Čekao sam dijagnozu!

- Čini vam se da latinično upozorenje vidite uduplo, je li tako? Ispravite me ako griješim.

- Tako je. Ne griješite.

- Slušajte, vi sasvim jasno vidite tri upozorenja koja su ustvari i odštampana na kesicama. Dva latinična i jedno ćirilično. Doduše, dva latinična su identična, ali su i razdvojena, što je veoma bitno. Mislim da nije problem u vašim očima nego u glavi! Vama jednostavno nije jasno zašto je to tako!? Jesam li u pravu?

- Niste! Nije mi  jasno kako vi mene ne shvatate, eto šta mi nije jasno! Molim vas, pa čemu bi služila dva identična latinična upozorenja! Zašto bi iko normalan to radio? Ako smo pušači, nismo retardirani! Pametnom je jednom dosta! Doktore, molim vas, nemojte mi pokušavati objasniti nešto što je neobjašnjivo! Poludiću! Selektivno mi duplira vid i tačka! Ako mi možete pomoći pomozite, a ako ne da se fino pozdravimo. Koliko sam dužan, da platim – iznerviran povisih ton ustajući sa stolice.

- Polako, polako, smirite se, sjedite, molim vas. Sve se da izliječiti – reče Fefić pa nastavi – Recite mi, da li ponekad čujete neke čudne zvuke, urlike koji vas proganjaju, neartikulisane glasove i slično?

-  Čujem. Kad komšije gledaju „Farmu“ i „Velikog brata“ pa odvrnu TV do daske.

- Aha... A da li ponekad dobijete želju da nekoga povrijedite ili, ne daj bože, ubijete?

- Dobijem. Kad gledam dnevnik, čitam dnevnu štampu i kad komšije gledaju „Farmu“ i „Velikog brata“ pa odvrnu TV do daske.

- Tako sam i mislio – zaključi doktor pa nakon kratke pauze reče – Jeste li ikada bili kod psihijatra?

- Nikada, doktore. Zašto? Mislite da bih trebao?

- Svakako mislim da bi vam psihijatar mogao pomoći.

- Hoćete reći da ludim ili da sam već poludio? Da sam nenormalan?! Je li to?

- Ništa ne tvrdim, samo mislim da biste ga hitno trebali posjetiti. Nemojte me pogrešno shvatiti, ali bojim se da se kod vas radi o svojevrsnoj blokadi u mozgu, odnosno o nemogućnosti sagledavanja i prihvatanja neminovnih demokratskih promjena u svijetu u kojem živimo...

*

Naravno da nisam otišao psihijatru, a i zašto bih? Ne biste ni vi. Sve je ovo velika igra, a pravila igre su sasvim jasna: trovanje, razdvajanje i izluđivanje – pa u tome je fol od pamtivijeka. Najiskrenije, svejedno mi je šta će pisati na kesama duvana i ko o tome odlučuje. 

Otkriću vam tajnu! Izliječio sam se sam, alternativnom medicinom. Naime, imao sam sreću i u ladicama naletio na prazne kese duvana koje sam kupovao u Engleskoj. Sada, kada kupim duvan na našim trafikama odmah ga prebacim u kesice iz Engleske. A na njima fino u jednom redu piše „Smoking Kills“ pa mi bude lakše, ništa mi ne duplira pred očima i ne nerviram se; osjetim se nekako normalan i zdrav u glavi. Još kad ukinem gledanje dnevnika i čitanje dnevne štampe biću opet onaj stari! Ma, biću k'o nov!