Prvi dan: Čovjekov najbolji prijatelj, krevet

29. maj PISAĆU DNEVNIK

Juče sam proslavio svoj pedeseti rođendan. Danas sam odlučio da počnem pisati dnevnik. Ne znam još zašto ali tako sam odlučio. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. To mi izgleda kao da misle da je njihov život tako zanimljiv i da će svako htjeti da pročita šta se je njemu sve dešavalo. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga od danas pisati. Možda će jednom zanimati nekog mog potomka kako je živio njegov pra pra neko. Ja bih recimo sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedes'tu.

Piše: Branko Đurić Đuro

Branko Đurić Đuro, rođeni je Sarajlija, koji već godinama živi u Ljubljani. Režiser, glumac, scenarista, muzičar, predavač... Portal Radiosarajevo.ba u narednom će periodu, ekskluzivno objavljivati dijelove njegovog dnevnika kojeg je vodio u posljednjoj godini. Inače, Branko Đurić Đuro rođen je 28. maja 1962, i jučer je proslavio 51. rođendan. Naša redakcija želi mu sve najbolje!

Dakle, žurka sinoć u Piranu, je bila odlična. Atmosfera vrhunska iako je bio ponedeljak.  Neću sada ovdje da nabrajam ko je sve bio i kako smo se sve zabavljali, jer to je svakako bilo juče, a dnevnik počinjem danas, ali moram reći da mi je Tanja napravila iznenađenje i dovela oktet koji mi je odpjevao moj prepjev pjesme Haleluja. Zala mi je sa Ernijevim bendom otpjevala moju najdražu pjesmu od Charlieja Chaplina – Smile, a Ela mi je sama na bini zapjevala njenu omiljenu Vsi so venci vejli. Jedva sam zadržao suze, sva tri puta.

Denza je cijelo veče fotografirao, a Fadila pričala sa Mirkom, tatinim najboljim drugom iz djetinjstva. Mirko je rekao da Denza liči malo na Zdravka, a ja sam pomislio, kako je Zdravko kad je umro bio star kao Denza sada.

Kad sam se jutros probudio i pogledao na svoj novi sat, koji sam sinoć dobio od Tanje i djece, njegove kazaljke su pokazivale deset i trideset. Prije nego što sam ga stavio na ruku, još jednom sam pogledao gravuru na zadnjoj strani "Ljubljen za vedno". Tanja je već bila budna. poljubio sam je i još jednom se zahvalio za sinoć. Danas imam pedeset godina i zaljubljen sam isto kao kad sam imao trideset i jednu. Dugo drži i ne popušta to što mi je tada ubacila u piće. Protegnem se još jednom u krevetu a onda - Akcija! U dva moram biti na aerodromu u Trstu jer danas letim za Rim na snimanje filma Luke Barbareskog I Trust You. Tanja vozi djecu u Ljubljanu i zato mi je Igor ostavio ključeve od njegovog Punta da se dobacim do Aerodroma. Najprije skok u more da se malo trznem i otjeram mamurluk, zatim pozdrav suncu, mantra, a onda budim Denzu da me s Vespom odveze do Igorove garaže po Punta. Šok! Punto ima prazan akumulator i jedino rješenje ostaje da se odvezem sa svojim old-tajmerom iz 1981. koga imamo u Fiesi i, zbog njegovih zavidnih godina i straha da nas ne ostavi na cjedilu, koristimo samo za kratke relacije. Pakujem se, doručkujem na brzinu, usput ispitujem Elu note jer danas ima muzičku, pravimo plan - ko, gdje, kada, kako....? - eksiram kafu, poljupci.... i već sam na putu prema aerodromu Ronchi.

Sve vrijeme gledam na sat i strepim da moj stari auto ne zakašlje i stane, da mu ne ispuše guma, da mu nešto ne zaškripi odjednom...kad, odjednom, zaškripi kod mene. Jutarnja kafa uzima svoj danak i ja skrećem na pumpu za desetak minuta.

Na aerodrom sam ipak stigao na vrijeme i dok čekam na boarding, vraćam sms poruke svima koji su mi juče čestitali. Od mnogih poruka koje sam dobio, jedna me najviše dotakne. Einstein je navodno autor te misli - Život možeš gledati samo na dva načina. Kao veliko čudo ili kao da to nije nikakvo čudo.

Let je bio kraći nego ikad. Do Rima za četrdeset minuta! Na Fiumicinu me sačekala Melania. Znala je da će me iznenaditi. Već treći put smo skupa na filmu. Uvijek sam sretan kad ponovo sretnem nekoga iz ekipe s kim sam već snimao. Vozimo se do Civitavecchie i igramo našu staru igru - ona kaže riječ na engleskom, a ja je moram prevesti na italijanski i obrnuto. Tako ja popravljam svoj italijanski, a ona engleski. Kod rezultata 12-12 stignemo do hotela. Tamo je već Luca Barbareschi. Zadnji put smo snimali skupa prije deset godina u Rumuniji film Luigija Parellija. Sad on ima šezdeset, a ja pedeset. Gledamo se i dajemo jedan drugom komplimente u stilu "Pa ti se uopšte ne mijenjaš (you bastard)!", ali nisam siguran da govorimo istinu jedan drugom. Pomislim na Renea (Bitorajca) koji je ove godine napunio četrdeset (bastard!). Sinoć je bio odlično raspoložen i mislim da su on i Bjela popili polovicu alkohola na žurki. Luca je strašno duhovit i šarmantan tip. Pohvali se da je sada poslanik u parlamentu, a ja se pretvaram da nisam znao, mada kad god pitam nekog italijanskog kolegu za njega svi kažu "Ma pusti Lucu, on ti je sad u politici!". Sjedimo u restoranu i jedemo odličnu italijansku hranu (da li je čovjek od pedeset kuka prestar za rep ;-) ) i ručak se pretvori u večeru. Luca je raspoložen i zabavlja sve za stolom, ali mene polako stiže umor od juče. Ne sačekam panacottu nego se uputim prema (poslije psa najboljem čovjekovom prijatelju) krevetu. Vrući tuš mi pomogne da zaspem prije nego što mi glava dotakne jastuk....