Holiday na vratima EU, Drugi dio: Peškiri i ježevi

Prvi dan odmora počeo je prilično mamurno, što je i bilo za očekivati. Nakon što je Snježa konstatovala da apartman strašno smrdi po alkoholu, što sam i ja zaprepašteno potvrdio, izašla je na terasu i na  stolu našla flašu „Johnnie Walkera – Blue Label“ sa tri-četiri prsta tečnosti pri dnu, koju sam sinoć u brzini zaboravio sakriti. Nije joj bilo jasno otkud flaša tu kad je sinoć nije bilo, ali sam se brzo snašao i objasnio joj da sam je sinoć našao u nepostojećem ormariću za cipele, da je sigurno ostala zaboravljena od strane naših prethodnika Čeha, i da je svakako moramo zadržati, ako ni zbog čega drugog ono da se nađe kao dezinfekcija, u zlu ne trebalo. 

Piše: Zlatko Ivanišević – Zlaja za Radiosarajevo.ba

Prvi dio humoreske čitajte na ovom linku

Sišli smo na plažu i izljubili se sa Enesom, Sadom i njihovim sinom Zlatanom, našim dragim prijateljima iz Tuzle sa kojima nam se ljetovanja ukrštaju već dugi niz godina. Sjeli smo u Mateov kafić, popili kafe, malo popričali, a onda sam ih ja ostavio i krenuo u kupovinu osnovnih namirnica.

Na jedvite jade dogurao sam troja kolica puna namirnica do kase. Kasirka me je upitala: „Šjor, trebaju li vam vrećice?“, a ja sam nju upitao je li se to ona sa mnom za*ebava i da li stvarno misli da postoji živ čovjek koji sve ovo može nositi bez vrećica! „Naravno da mi trebaju vrećice, šjora!“, zaključio sam. „Šjor, hoćete li velike vrećice od jedne kune ili male od po trideset lipa, i koliko komada?“, nastavila je. „Neću ni jedne ni druge! Neće mene niko pljačkat!“, zagalamio sam i krenuo prema izlazu ostavljajući dragocjene namirnice u kolicima. Kasirka, očito naviknuta na ovakve reakcije mušterija, samo je doviknula nekoj Luciji: „Lucija, vrati i ove proizvode na police, šjor se predomislija!“

Zakleo bih se da sam u drugoj radnji u kolica trpao sve što i u prvoj, ni manje ni više, ali sam, neshvatljivo, ovaj put morao do kase dogurati četvero kolica? Konverzacija sa kasirkom je bila identična kao i u prvoj radnji, s tim što su sad velike vrećice koštale jednu kunu i deset lipa, a male četrdeset lipa! Pomislio sam da se vratim u prvu radnju, izvinem se za nedolično ponašanje i zamolim Luciju da mi sa polica vrati moje vraćene namirnice... ali nisam za to imao ni volje ni snage. Uzeo sam dvadeset velikih i pedeset malih vrećica i tako, samo na vrećicama, zijanio značajnih sedam kuna već pri prvoj kupovini. Budala!

U povratku, prolazeći pored Matkovog kafića, u čijoj je debeloj hladovini moja družina još uvijek sjedila i ispijala kafe i sokove, Snježa mi je ironično dobacila: „Ne možeš sporije, jelde?“ Zbog opšteg dobra napravio sam se da je nisam čuo. 

Istovario sam pola radnje u apartman i, mokar kao čep, krenuo u Matkov kafić na veliku, hladnu pivu. Kada sam došao družina se taman dizala od stola, a Snježa je rekla: „Je li ti to stvarno danas ne misliš ići da nam kupiš peškire za plažu?“ „Mislim!“, dreknuo sam i protrčao do šanka moleći Matka da mi sipa pivu direktno iz bureta u usta, da ne prlja kriglu! Otpratio sam ih do plaže i Snježi rekao da se prostre koliko je duga i široka i zauzme nam mjesto, dok ja sa malim odem po nove peškire. 

Gospođa Katica, inače iz Varaždina, koja već vjekovima prodaje sve i svašta što Kinezi izmisle, bila je oduševljena kad nas je ugledala. Kako i ne bi bila kad je moj sin kroz njeno posredovanje u proteklim godinama kupio pola kineske proizvodnje raznih gluposti i ostalih budalaština. Rekao sam joj šta tražim, a ona je odmah izvadila „Spajdermen“ peškir za malog. Ali, Katica ne bi bila Katica da malom nije pokazala i „Spajdermen“ peraje i „Spajdermen“ masku za ronjenje! Poludio sam, načisto! „Ne dolazi u obzir!“, viknuo sam! Molim vas, neka mi neko objasni kakve veze imaju peraje i maska za ronjenje sa Spajdermenom i uz to još koštaju više nego kompletna „Speedo“ oprema za ronjenje, uključujući i boce sa kisikom!? Pa to je zločin prema roditeljima! Sramota! Moj sin je u tom momentu napravio uvodnu grimasu za plakanje i ja sam, znajući čemu to vodi, Katici rekao da kupujem i masku i peraje. Mali je bio oduševljen i zatražio je da istog časa stavi i jedno i drugo na sebe, a ja sam osjetio neku malaksalost i bio siguran da ću se onesvijestit! 

Kako je dobar dio novčanih sredstava otišao na Spajdermena, upitao sam Katicu ima li neke peškire na akciji, a ona je otišla na kraj radnje i vratila se sa nekom prašnjavom kutijom. Izvadila je peškire iz praistorije, koji su, što se mene tiče, bili fenomenalni, naročito zbog cijene. Za oko mi je posebno zapao jedan dezen, a Katica je rekla da ako kupim dva ista daće mi jedan peškir gratis. Tako da sam Snježi uzeo tri divna peškira na kojima se pri vrhu šepurio grb „Fußball-Club Bayern München” uz natpis „1974/75 UEFA Champions League”, a ispod grba, na centralnom dijelu peškira, u dresu je stajao legendarni Karl-Heinz Rummenigge, skoro u prirodnoj veličini. Sebi sam ipak kupio malo moderniji peškir, sa slikom Beyonce u vrućim pantalonicama, i jedva čekao da se izvalim na njega. 

Završili smo jednu od najvažnijih kupovina i polako krenuli nazad na plažu. Mali je hodao ulicom sa perajama na nogama i maskom na glavi, glumio da izbacuje paukovu mrežu po prolaznicima i ispuštao nekakve, samo njemu poznate, paukove zvukove, a ja sam se naprezao da se sjetim kako se ono započinje procedura za odricanje očinstva.

Nekako smo se dovukli do plaže i ja sam, ponosan na uspješnu kupovinu, Snježi razmotao jedan peškir, na šta je ona vrisnula: „Ti nisi normalan!“ To me je malo zbunilo, ali sam ipak razmotao i drugi peškir, na šta je Snježa ponovo vrisnula: „Ti stvarno nisi normalan!“, ali ovaj put za stotinjak decibela glasnije nego prvi put! 

Do nas su na plaži bili neki rusi sa dvoje djece i, nakon ovih Snježinih urlika po pitanju moje normalnosti, ruskinja se, pokazujući prstom na mene, obratila maloljetnoj djeci: „Posmotritje djeci, eto nenormaljnij čelovjek!“ Djeca su me pogledala i sinhronizovano isplazila jezike pune sladoleda. Ja sam se sjetio da se na ruskom majmun kaže „abizjana“ pa sam rekao „vi običneje abizjane“. Uto se sa peškira, sa motivom Sergaja Bubke kako u skoku obara jedan od svojih desetak hiljada svjetskih rekorda, pridigao otac Rus. Odmah sam shvatio da vjerovatno imam posla sa instruktorom ruskih specijalnih jedinica za borbu protiv terorizma, čiji je obim jedne mišice veći od obima obje moje bedre, pa sam uz kiseli osmijeh rekao: „Eto bila šala maljenkaja – maljenkaja šala! Mi dobrije stari tovariši... Tito, Brežnjev, panjimaješ?“ Rus me pogledao nekako sa sažaljenjem i procijedio: „Eta jadni, siljno bezumnij, užasnoj nenormaljnij čelovjek“, i ponovo legao na Sergeja Bubku.   

Snježa je nastavila da viče i kreše po mojoj familiji i, što je naročito interesantno, po nedužnom Karl Hajnc Rumenigeu! „Nosi mi ovog Rumenigea, da ga ne gledam! Mijenjaj peškire, kako ti glava zna“, napokon je završila ofanzivu. Zbog opšte bezbjednosti prisutnih u krugu od par stotina metara, nije mi ni padalo na pamet da razmotam i njen treći peškir.  

Hodao sam prema Katici i razmišljao šta to toliko Snježa ima protiv Rumenigea, jedne takve svjetske fudbalske veličine. Stvarno je malo fiju! Sa Katicom nisam imao problema oko zamijene. Iz one iste stare kutije izvadila mi je tri prekrasna peškira „Fußball-Club Bayern München” uz natpis „1974/75 UEFA Champions League”, ali ovaj put sa figurom Franz-a Beckenbauera. “E, vala, ako joj i ‘Kaiser Franz’ ne bude po meraku, neka onda sama bira peškire”, pomislio sam.

Nisam više htio da joj razmotavam peškire, već sam joj ih dobacio i zbrisao kod Matka u kafanu. Nisam uspio izgovoriti ni “h” od hladna piva, a plažom se prolomio stravičan urlik: “On nije normalan!”, od kojeg je pola ježeva iz plićaka kao bez glave pobjeglo u dubinu.  

Sa kriglom hladne pive u ruci sakrio sam se iza Matkovog frižidera i virio da vidim šta će se dalje desiti. Snježa je užurbanim korakom profurala pored kafane u nepoznatom pravcu, a ja sam rekao Matku “uh, de mi naspi još jednu”, i malo odahnuo.

Nisam uspio popiti ni pola treće krigle piva kada sam ugledao Snježu. Hodala je polako i izgledala nekako zadovoljna. Bilo mi je nešto sumnjivo u svemu tome pa sam se prišunjao do plaže i sakrio iza jednog alepskog bora. Gledao sam je kako ozarenog lica razmotava dva nova novcata peškira sa likovima Džordža Klunija i Leonarda Di Kaprija. Onda je potrbuške legla na Klunija, a Leonardom pokrila ramena. 

“Znači, tu igru hoćeš da igramo! OK, nema problema, Snježo! Sama si tražila!”, pomislio sam. Krišom sam zovnuo malog da priđe do bora i poljubio ga za rastanak, mada sumnjam da je shvatio značaj tatinog poljupca. Otišao sam do Matka na još jednu pivu, uzeo svoj Beyonce peškir, koji sam tamo sakrio, i krenuo u neizvjesnost. “Više me nećete vidjeti!”, bio sam siguran!  

U luci sam vidio nekog preplanulog čovjeka na ribarskoj brodici “Ana-Marija-Tonka” i upitao ga je li on gospodin Ana-Marija-Tonka lično? Čovjek me u u čudu pogledao i uzviknuo: “Jeben ti morskoga pasa, ovi čovik nije normalan!” Mudro sam zaključio da je to ipak on, ali da radi inkognito. Izignorisao sam njegov komentar o “nenormalnom čoviku” i pitao ga treba li mu mornara, jer sam spreman da se odmah ukrcam na brodicu kao novi član njegove posade, gdje god da idu – što dalje to bolje! 

On je prvo crk’o od smijeha a onda me upitao: “Jesi li ikad radia ka kočar?” “Naravno! Bio sam glavni kočar u drugom timu bob reprezentacije bivše Jugoslavije na zimskim Olimpijskim igrama u Sarajevu!”, slagah k’o s nokta. “A ti gospu blaženu! Nevirovatno! A ća si radia u tom tvom bob timu?”, upita A.M.Tonka. “A bia san ti kočar, velin ti, kočia san bob na kočnicu pred krivinama, da se ne stumbamo! Ća bi drugo radia, gospe ti!?”, odgovorih po dalmatinski, ne bih li mu se malo dodvorio. Plačući od smijeha Tonka mi reče da svratim do njega kad god budem imao vrimena, da malo proćakulamo, jer sam mu nevirovatno smišan čovik. 

Shrvan neuspjehom, vratio sam se na plažu, raširio Beyonce i zaletio se u vodu. Vrisnuo sam kao lud kada sam svom silinom stopalom nagazio na Jakicin dokaz o čistoći mora. Uto je moj  sin, inače osoba jako osjetljiva na tuđu nesreću, vrisnuo još glasnije uz povike “tata, tata, šta je bilo?”, i ja sam mu objasnio da me je ubo morski jež. Sin nije mogao zaustaviti plač uz povike “tatu je ubo jež, tatu je ubo jež, jadni moj tata!” Da ga smirim, rekao sam mu da nije dobro čuo i da se ne brine, jer sam ustvari ja ubo ježa, a ne jež mene. Na to je moj sin još jače zaurlao: “Tata je ubo ježa, tata je ubo ježa, jadni mali jež!”

Snježa je predložila da od gazdarice Jakice uzmem malo maslinovog ulja i namažem stopalo, kako bi bodlje same izašle. Odšepao sam do Jakice, ali Jakica nije imala ni jednu otvorenu flašu maslinovog ulja pa mi je predložila da od nje kupim jednu zatvorenu litru njenog domaćeg, po cijeni k’o meni. Srećom, imala je otvorenu kutiju sa šivaćim iglama pa sam nekako uspio posuditi jednu na kraće vrijeme, bez naknade.

Sjedim na plaži, kopam iglom po sopstvenom stopalu, vadim ježeve bodlje, ječim od bolova i u glavi pretvaram kune u eure, eure u konvertibilne marke, marke u funte itd., u nastojanju da skontam koliko to stvarno košta Jakicino maslinovo ulje? 

Na kraju sam izveo računicu da za litru Jakicinog maslinovog ulja mogu kupiti viski „Johnnie Walker – Blue Label“ i da mi ovaj put još ostane za čak dvije kutije „Jadro“ keksa i jednu čokoladicu “Životinjsko carstvo”, što ću sutra svakako i uraditi. Ako preživim današnji dan!