Elis Bektaš: Lešinari nad Srđanom Aleksićem

Piše: Elis Bektaš

Hteo sam danas da ćutim. Takvo se htenje, evo, već vekovima pokazuje kao najmudrije, pa i najisplativije. Naravno, reč je o isplativosti na duže staze - s trenutnom naplatom obično bolje prolaze oni koji se u ćutanju ne osećaju komotno.

 

No ne može čovek uvek odabrati da postupa mudro. Ponekad se tom nastojanju ispreči gađenje, kao što je ovo koje se danas meni premeće po želucu. Ne, nemojte me pogrešno shvatiti - bio sam dovoljno dobar đak i biologiju poznajem suviše dobro, e da bih se mogao zgražati nad lešinarima. To su veoma korisne ptice, toliko da su ponegde i svetim smatrane zbog svog sanitarnog posla. Ali kada stotine lešinara nagrnu na jedno truplo, pa onda krenu kljucati jedni druge u nastojanju da dođu do parčeta već odavno sasušenog i beskrvnog mesa, i pri tom još očekuju plaću za tu svoju proždrljivost, e to već izaziva gađenje.

 

Već nekoliko godina ne mogu da potisnem osećaj mučnine kad god se u javnom prostoru povede razgovor o Srđanu Aleksiću. Ove je godine to osećanje još intenzivnije, jer su se lešinarskom poslu srpskih liberala i bošnjačko-bosanskih domoljuba priključili i zaljubljenici u srpstvo i Republiku Srpsku. Prosto je neshvatljivo da u zemlji sa toliko leševa jedan pokojnik može da probudi tako silovit apetit.

 

Reč je tu o jednom nastranom, nekrofilskom rašomonu, o ugasnuću pameti i časti, te o zastrašujućoj nesposobnosti da se jedna pojava sagleda u njenoj opominjućoj punini. Svako prilaženje Srđanu Aleksiću iz pozicije kolektivnog, pa ma koja da je atribucija tog kolektiviteta, zlokobno je i nečasno, jer ne služi ničemu drugom, do li utaživanju gladi vlastitog samoljublja i zadobijanju dokaza o vlastitoj dobrosti.

 

Onima, koji su kadri razumeti onespokojavajuće poruke stvarnosti i koji su, neću reći u manjini, ali svakako naklonjeni tišini, nije potrebno ništa objašnjavati. Onima, koji su gipko mišljenje zamenili za čvrsta ubeđenja i živa pitanja za mrtve odgovore, svakako je nemoguće išta objasniti. Pa šta je onda svrha ovog teksta, zapitaće se neko. Ništa drugo, do li krhko nadanje da će on oduzeti bar parče javnog manevarskog prostora onima koji pišući o Srđanu ustvari pišu o valjanosti svojih pseudoliberalnih, srpskih i bošnjačko-bosanskih ubeđenja. I još krhkije nadanje da će bar neko od takvih konačno zaćutati i osetiti stid.

Stavovi iznešeni u rubrici 'Ja mislim' nisu nužno i stavovi portala Radiosarajevo.ba