Đurin dnevnik, 34 dan: Rebus Olivera Dragojevića

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

1.7. Priča o Oliveru Dragojeviću i Bodi Kovačeviću

Doručkujem u Paraćinu. Švedski sto u hotelu je okupiran gostima (a nigdje nijednog Šveđanina među njima) koji ga veselo pustoše. Nekako se (uz pomoć laktova i viljuške) probijem u prve borbene redove i pokušavam u toj gužvi uloviti nešto na svoj tanjir. Teško je ovdje vegetarijancima. Šta god uzmem, shvatim da je "popravljeno" nekim mesnim dodatkom. Kajgana je naravno sa slaninom, palenta je toliko dosadna da joj moraju dodati čvarke, čak otkrijem da su i neki suhi kolačići pravljeni na svinjskoj masti....

Napravim povlačenje i dođem do konobara koji izgleda (a i ponaša se tako) kao Taško Načić u predstavi Radovan III. Zamolim ga da mi donese neku salatu a on odmah predlaže da mi gore stave poprženu slaninu. Kažem da ne treba jer sam vegetarijanac a on, mrtav hladan, ispali: "Može l' s piletinom!?". "Ne može! Samo povrće, bez ikakvih mesnih dodataka, molim vas!". On slegne ramenima u stilu - navikao sam ja na svakakve narudžbe - i ode. Poslije par minuta donese mi moj neobični,egzotični, nesvakidašnji doručak bez mesa i stavi ga ispred svog čudnog gosta.

Ciga me doveze na aerodrom Surčin nekoliko sati prije leta. Čekiram kartu, nađem svoj gejt i smjestim se na jednu od onih aerodromskih stolica koju je vjerovatno projektovao neko ko nikad u životu nije sjedio duže od par sekundi. Sjetim se najčudnije stvari koja mi se dogodila na ovom aerodromu.

Krajem osamdesetih smo imali koncert u SKC-u u Beogradu i s bendom smo čekali na let za Sarajevo koji je strašno kasnio. Iznenada ugledam Olivera Dragojevića koji se probija kroz gužvu, ide direktno prema meni, opali me po ramenu i kaže "Pa di si ti jeba te....nisan te vidia ne pantin od kad!" Malo sam začuđen jer u stvari prvi put "vidin" Olivera u živo, ali kontam - malo je cuga, a znamo se onako iz medija i to.... "Bija san ti sa sestron nedavno u Splitu.... Je li otišla u Indiju?" Ovo me malo začudi jer nemam sestre, a ni neke bliže rodbine koja bi imala namjeru ići u Indiju, ali opet kontam - možda se je neka čvaka fenica predstavila Oliveru kao moja sestra pa se onako malo družila s njim.... "Rekla je da ide u Indiju na duže vrime...." nastavlja on, a ja onako zbunjeno klimam, kao - da, da.... možda....

Nisam se ni dobro snašao, a već sam sjedio s njim za aerodromskim šankom. Nedo i Kufi su me zajebavali s pristojne udaljenosti jer su skontali da je neki "kurcšlus" u pitanju. I stvarno je bilo tako.

"Hoćemo li po dupli viski, ka obično?" pita Oliver. "Kao obično!" potvrdim ja mazohistično uživajući u otkrivanju s kim me je to zamijenio. Prvi znak! - Bio je iznenađen kad sam mu rekao da smo svirali u SKC/u što je značilo da je osoba X vjerovatno član neke grupe koja nikad ne bi svirala tamo. Drugi znak! - Kaže da je sinoć bio u nekom jazz klubu i da bi ja tamo sigurno uživao. Znači - osoba X je neko ko voli jazz sigurno mnogo više nego ja. Treći znak! - "Ima li kod vas u Sarajevu neki dobar jazz klub?"!

Sastavljam rebus. Osoba X je dakle gitarista (sa sobom sve vrijeme nosim kofer s gitarom), Sarajlija, koji voli jazz, koji svira u nekom bandu vrlo drugačijem od Bombaj Štampe (koji ne bi svirao u SKC-u), koji voli viski (to mi ne pomaže mnogo jer ne poznajem ni jednog sarajevskog muzičara koji ne voli viski) i koji ima sestru koja je nedavno otišla u Indiju.

Mozak mi se znoji dok pokušavam otkriti ko sam, a onda u trenutku kad obojica uzmemo čašu u ruku, dobijem ideju za očajnički pokušaj! Kucnemo se a ja brzo preko daha kažem - "Eeee moj Olivere....!" i čekam hoće li zagristi.... On popije ostatak iz čaše do kraja i već kad sam pomislio da nema ništa od tog pokušaja on izvali - "Eeee moj Bodo!"

Bodo Kovačević! Kako se ranije nisam sjetio? Kosu sam imao zalizanu nazad i nosio sam crne rejbanke. Ako tome dodamo još moj i Bodin nježni ten - slika je jasna.

Sljedeći dan u Estradi sretnem Bodu i pitam ga odmah, javlja li se sestra iz Indije, a on kaže: "Nisam znao da ti poznaješ moju sestru.". "Da ti ne objašnjavam cijelu priču, ali ako sretneš Olivera, da znaš da si juče s njim na beogradskom aerodromu popio litar viskija."

Bodo mi ispriča da se Oliveru to često dogodi zbog dioptrije i viskija i da je jednom tako zamijenio Ganeta Pecikozu za Milu Hrnića. Pomislim da ova dvojica stvarno liče jedan na drugog. Za Bodu i nije baš bio neki kompliment da liči na mene, a ja sam sretan ako imam barem neki najmanji trag sličnosti sa jednim od najvećih sarajevskih muzičara i frajera svih vremena.

U Ljubljani me na aerodromu sačeka Tanja sa Pingom na vrvici. Obično ne gledam na to kako me ljudi vide, ali ovo je sigurno baš svima čudno - "žena i svinja ga dočekuju u aerodromskoj zgradi!". I dok me Tanja grli i ljubi, Pinga me gura u cjevanicu i rokće. Preko Tanjinog ramena vidim da nekoliko ljudi gleda ovu scenu sa poluotvorenim ustima.

Dok se vozimo prema kući, na radiju kažu da dolazi vrućinski val. Poslije one vrućine na snimanju u Firenci i ove juče u Paraćinu, ništa me ne može iznenaditi.

Trideset i treći dan: Start me up

Trideset i drugi dan: Nešto kao hrkljuš

Trideset i prvi dan: Klinac sa Željinom zastavom

Trideseti dan: Neću da šefujem, neću da mi šefuju

Dvadeset i deveti dan: Nemam vremena za kašnjenje

Dvadeset i osmi dan: The Rolling Stones

Dvadeset i sedmi dan: Svinja u poršeu

Dvadeset i šesti dan: Đe s’ Đuđi, gu*i li se šta?

Dvadeset i peti dan: Podgrijavanje sarme i druge dogodovštine

Dvadeset i četvrti dan: Đe si jarane?

Dvadeset i treći dan: Dao sam gol

Dvadeset i drugi dan: Tuširanje s momcima

Dvadeset i prvi dan: Zovu me Umbrellino

Dvadeseti dan: Moji novi najbolji drugovi

Devetnaesti dan: Una cosa speciale

Osamnaesti dan: Kako zadaviti čovjeka

Sedamnaesti dan: Miris cimeta i benzina

Šesnaesti dan: L’uomo della notte

Petnaesti dan: Na ručak u Rim

Četrnaesti dan: Strah od blama

Trinaesti dan: Vunena mahovina

Dvanaesti dan: Najeb'o sam

Jedanaesti dan: Garaža

Deseti dan: Tako ti je to u životu

Deveti dan: Naprijed gledaj! Samo furaj!

Osmi dan: Tajni recept   Sedmi dan: ‘ta će Bob

Šesti dan: Orlando. Strašan glumac.
Peti dan: Čvarci za vegetarijance
Četvrti dan: Hepek
Treći dan: Cazzo
Drugi dan: Planovi za prošlost
Prvi dan: Čovjekov najbolji prijatelj, krevet