Dario Džamonja: Loša priča

Pišem jednu lošu priču, lošu da lošija ne može biti. Zašto je loša i, na kraju konca, zašto je pišem kad već znam da će biti loša?!

Piše: Dario Džamonja

Pokušaću to objasniti sve nestrpljivijem čitaocu (ili, što je još važnije, kupcu) ovih novina. Loša će biti zato što sam se svetom šutnjom obavezao da neću otkriti ime jednog (glavnog) aktera ove priče, jer on već odavno spava s muzama (gdje mu je i mjesto), da neću otkriti izvor do kojeg sam sasvim slučajno došao, da neću (u sebi svojstvenom, već ogavnom maniru) iskoristiti svoju “faktografiju” u svrhu veće ubjedljivosti, da će me, ipak, više obavezati dostojanstvena šutnja…

Dario Džamonja, rođen u Sarajevu 18. januara 1955, bio je bosanskohercegovački novinar i pisac kratke priče. Bio je kolumnista u časopisima Slobodna Bosna, Večernje novine, Naši dani, Oslobođenje, Komunist, Valter i Valter ekspres, te urednik u časopisu Lica. Preminuo je u Sarajevu 15. oktobra 2001.

Najvažniji razlog jeste to što se od genijalne pjesme ne može napraviti čak ni prosječna priča. Ali, neka ova loša priča najzad krene – od svog kraja prema početku.

Sjedili smo u bašti SDP-a. Taj dan su prvi put ove godine iznijeli stolove vani. Šaroliko društvo se skupilo: Jana, Marko, Avdo, Miki, Nijaz, Seno, Neno…

Ne, nismo ništa slavili nego nas je jednostavno “krenulo” tog dana. Nijaz je pričao kako sam se u ratu učlanio u SDP i dobio člansku kartu s brojem 51, a on mi rekao:
“E, baš si ti sretan, Daco.”
“Što sam, bolan, sretan?”
“Pa, zato što prvih pedeset komada strijeljaju bez suđenja.”

Neno me je pitao da mu napišem scenario za film: prijatelji smo od djetinjstva, a još ništa zajednički nismo napravili… “Hoću, kako da neću. Samo kad bih ja to znao”, odgovorio sam.

Marko nam priča kako je ušao s jednim piscem u “foto-optik”. Ovaj je tražio “naočale za pisanje”. Prodavač ga je začuđeno pogledao:
“Gospodine, imamo samo naočale za čitanje, a prvi put čujem naočale za pisanje.”
“E, jebiga. Čitati znam, ali da mi je još naučiti pisati.”

Miki je (a šta bi drugo?) recitovao:
DA LI SAM SVUDA GDE SU MI TRAGOVI,
KO ZNA S ČIM SAM SE SPAJAO,
A NISAM GA NI TAKAO?

Ti stihovi mi se učiniše čudno poznatim, ali pojma nemam gdje sam ih prvi put čuo, a kad je nastavio: MOŽDA SAM BORAVIO I U SVOM ŽIVOTU,
MOŽDA POSTOJE IZVESNI ZNACI,
ALI KAO DA JE NEKO STRAN.

Tad kao da sam propao u neki vremenski bunar i našao se opet na Internom odjeljenju ondašnje Vojne bolnice; prikačene mi flaše za infuziju, Goca mi drži jednu ruku, a neko koga ne prepoznajem, tihim, umirujućim glasom govori:
ALI IPAK UZ MENE SE MOŽE,
MADA JE NEOBIČNO.
SA MNOM JE OPASNO IĆI,
JA SE NIKAD NE UMARAM.

Zamolio sam Mikija da mi napiše tekst te pjesme, jer ja sam više vizuelni tip, a i pomalo nagluh, pa, uprkos Mikijevom gromoglasnom glasu, jedva čujem nastavak:
VALJDA SAM JEDINI SVEDOK KOJI SUMNJA U SEBE
SVE ČEŠĆE MI SE ČINI
DA NISAM NIKAKAV OBLIK
VEĆ DA SLOBODNO JEDRIM
KROZ SOPSTVENO PIJANSTVO –
PREPUŠTEN SUNČEVOM VETRU
ODLIVAM SE I DOLIVAM.

Da ne znam da nikad u životu nisam pisao pjesme (i to pogotovo na ekavskom), glavu bih na panj stavio da sam to ja napisao: kao sad da se sjećam da sam Sabini upravo rekao, zamolio je da sa mnom ostane samo četrdeset osam sati:
ALI IPAK UZ MENE SE MOŽE,
MADA JE NEOBIČNO,
SA MNOM JE OPASNO HTETI,
JA NIKAD NE ODUSTAJEM.

I ne samo da me ti stihovi sunovraćaju u prošlost, nego me vraćaju nazad u surovu stvarnost: NEISKVARENI ISKUSTVOM, POSEBAN SLUČAJ SAMOĆE.
PONEKAD IZMISLIM SADAŠNJOST,
DA IMAM GDE DA PRENOĆIM.
I SUVIŠE SAM VIDEO, DA BIH SMEO DA TVRDIM,
MNOGO TOGA SAM SAZNAO, DA BIH IMAO IJEDAN DOKAZ.

S jezom čitam nastavak, jer znam da me je neko, nekad zahvatio iglom i stavio pod leću mikroskopa, opisao sav moj život, i onaj koji sam živio i onaj koji mi nije preostao, jer me je Sabina, nakon četiri godine, ostavila kao prebijeno pseto i znam kako sam se osjećao:
ALI IPAK UZ MENE SE MOŽE,
MADA JE NEOBIČNO,
SA MNOM JE OPASNO VOLETI,
JA NIKAD NE ZABORAVLJAM.

Već mi se plače, već mi je muka od tog nepoznatog koji secira moj život na najsitnije komadiće i ne znam šta hoće od mene i ne znam kojoj to svrsi služi:
POKUŠAVAM DA SHVATIM UČENJA KOJA MENE SHVATAJU.
NEJASNA MI JE VERA, SPREMNA U MENE DA VERUJE.
TEŠKO JE BITI OKOVAN U MOJU VRSTU SLOBODE.
LAKO MI JE S NEMIROM, NE MOGU DA UMIRIM MIR.

Teški, crni oblak se nadvio nad gradom i prijeti da će nam razjebati ovo sijelo. Nisam se prevario – kiša počinje da pljušti i mi silazimo u podrum… Odlažem taj trenutak kada ću morati da pročitam posljednju strofu ove pjesme koja je mene uzela za objekat, za inspiraciju, a znam da se i ona, kao i sve drugo, mora završiti:
ALI IPAK UZ MENE SE MOŽE,
MADA JE NEOBIČNO,
SA MNOM JE ČUDNO ČAK I UMRETI…

…sad se pitam da li je jedna od tih munja što paraju nebo namijenjena meni, i izazivam je: udri kurvo, više mi ne možeš nauditi!, ali uskoro sve utihne, sunce ponovo sija, mi se vraćamo u baštu, nastavljamo se keseriti, ja pitam Nijaza: “Znaju li tvoji kući da ti pišeš?”

Nailazi Nermina i sklanja mi sijed čuperak s čela, a ja, krišom od samog sebe, virkam i gledam saldo mog života, kraj ove pjesme…

S neizrecivim olakšanjem čitam, nesvjesno naglas:
JER JA SE NE ZAVRŠAVAM.

Slijedi potpis autora čije ime (obećao sam na početku) neću otkriti i ja kažem konobaru: “Menso, daj nam rundu”, a u sebi ponavljam: “Hvala ti, hvala ti, Miko – sve do sada si bio u pravu. Izvini što te nisam prepoznao onog dana kad sam ležao u bolnici, volio bih da si sad s nama da trgneš jednu…”