Četvrti dan: Hepek

Piše: Branko Đurić Đuro

1. juni: HEPEK

Ljubljana je nekako dosadna poslije ovih par dana u Italiji. Dosadna je i bez toga, ali meni to nekako odgovara. Ne bih volio živjeti u nekom gradu u kom je non stop neko ludilo, akcija, panika.... Jedan moj drug, kad je prvi put bio u Ljubljani mi je rekao: “Ova Ljubljana je k’o neki dom penzionera!”.... Mislim da je u stvari rekao: “Jebote, ova Ljubljana je k’o neki dom penzionera!, ali ne mogu napisati jebote u dnevnik.

Danas imam sastanak sa Donaldom. Za POPTV spremam neku novu seriju i na sastanku prolazimo kroz sve glavne tačke. Likovi, odnosi, motivi, scena, tehnika, manir, glumci, scenariji .... Već dugo radim na ovom projektu (od jeseni prošle godine) i o svemu tome sam govorio već milion puta. Malo sam umoran od toga i jedva čekam da počnemo snimanje. Donald je staložen i miran. Poznaje televiziju i želi da mu sve bude jasno.

Vratim se kući i jedva ubijedim Denzu da pokosi travu. Denza je majstor za pronalaženje razloga zašto nešto ne treba uraditi. Ipak podlegne pod mojim napadima i kosilica već fercera. Ja sa Elom odem u Emporijum (to je neka velika modna prodavnica) da zamijenim poklon koji sam dobio od Milana i Lane. Košulja mi je premala, ali tamo nemaju istu za broj veću. Moram da probam neku drugu. Nervozan sam i dok skidam svoju košulju u kabini poderem je preko leđa cijelu.... totalno. Toliko se je glasno poderala da me prodavačica izvan kabine pita: “Je li sve u redu?”. Kažem da sam totalno poderao košulju, ali je smirim kad objasnim da je riječ o mojoj staroj košulji. Srećom ova košulja koju sam probao mi odgovara (i Ela kaže da joj se sviđa boja) i mogu ostati u njoj. Zamolim prodavačicu da moju staru košulju baci u smeće i uputim se prema blagajni. Imam kod sebe račun od prošle košulje i očekujem da će sve ići brzo i jednostavno, ali....

Košulja koju sam kupio, na sebi ima onaj “hepek” protiv krađe i on se skida sa onom mašinom koja je pričvršćena na pult pored blagajne. Postoji samo jedna varijanta, ako ne želim da se skidam go do pasa u prepunoj prodavnici. Idem okolo blagajne do pulta, penjem se gore i legnem na pult, trudeći se da “ugajgulim” onu kopču u mašinu koja je skida. Shvatam da sam privukao pažnju kompletne prodavnice i pomislim da bi izvođenje javnog striptiza bilo bolje riješenje. Pogled mi se zaustavi na mojoj Eli. Ona na drugoj strani blagajne, ne trepćući onim svojim velikim očima, otvorenih usta gleda i pita se “Zašto tata jedini leži u prodavnici?”. Nasmiješim joj se onako izvaljen u stilu “sve je u redu, tata ima sve pod kontrolom”, dok me dvije prodavačice pritišću na pult, pokušavajući da me oslobode “hepeka” protiv lopova. Sve to više liči na neki doktorski pregled, neki rentgen, CT.... nego na kupovanje košulje. Konačno se začuje klik i ja slobodan, napokon napustim prodavnicu. Vozeći do kuće odgovaram na bezbroj Elinih pitanja. Ona postavlja najteža.

Jednom je pitala šta se dogodi poslije toga kad umremo. Rekao sam da se ponovo rodimo kao neko drugo biće. Ela je nekoliko trenutaka razmišljala a onda rekla: “Nadam se samo da neću biti prase!”......“I da će mama biti sa mnom!”.

Treći dan: Cazzo
Drugi dan: Planovi za prošlost
Prvi dan: Čovjekov najbolji prijatelj, krevet