Aleksandar Brezar: Where are you from?

Prije par mjeseci se u malom gradiću u Zapadnom Massachusettsu u koji skoro svaki dan idem na posao otvorio sirijski fast-food restoran. Prvo sam pomislio da se vlasnik jedinog lokalnog štanda sa hranom iz tih krajeva svijeta upgradeovao, tako da, već od ranije razočaran njegovim falafelom, nisam bio zainteresovan da uopšte ulazim u Pita Pockets. Međutim, prije neki dan, moren glađu i bez ikakve želje da se treći dan zaredom tovim pizzom, odlučio sam da se zaputim u restoran u kojem se prije toga nalazila tipična američka prodavnica slatkiša na rinfuzu, tj. legalni distributer dijabetesa lokalnoj nejači. Hajde, rekoh sebi, ovi ne mogu nikako biti gori…

Piše: Aleksandar Brezar

Tu počinje priča prva: ulazim u fino uređen i čist restoran, u kojem zatičem par ljudi za stolovima i kraći red od dvoje Amerikanaca — muškarac srednjih godina sa impresivnom bradom i mlađa, omanja žena. Ništa strašno. Ipak, čekanje se odužilo — ženska se nešto nećkala i propitivala šta su sastojci, od čega se šta pravi, pa smo uskoro svi saznali — htjeli ne htjeli — da ona ne može jesti jaja, a ni gluten joj nije drag, a tek laktoza… Za pultom sa druge strane stoji krupan mlađi čovjek otprilike mojih godina. Vrlo strpljivo odgovara na njena pitanja. “Da, u falafel stavljamo samo prirodne sastojke, stopostotno čiste, to vam je sve bez glutena…” Momak za pultom joj ponudi i sample, a pošto Amerikanci vole sampleove a ne vole donositi odluke, hajde, prihvati ona dok se ne odluči. Tu uleti i bradonja (do tog trenutka sam mislio da su skupa) sa željom da i on proba sample, i ako može i sample kebaba, ne bi se on žalio, ako nije problem…

Momak iza pulta potpuno smireno (navika je čudna stvar) pogleda u mene i pita me jesam li i ja za jedan sample. Ja, dijelom zato što sam znao tačno po šta sam došao, a dijelom da bih kao tipični kauboj iz Bosne ispao bolji od “njih”, kažem: “ništa sample, hvala, nego daj ti meni jedan falafel u rolni.” Momak me zbunjen mojom odlučnošću priupita jesam li sto posto siguran i znam li šta je falafel, na šta mu ja kažem da jesam i da znam. Kontam, šta li ovaj svaki dan prolazi… Pita on mene tako šta bih ja sad od priloga, volim li hummus, hoću li hummus da sempliram, ili možda sempl tahinija? A onda me pogleda još jednom, pa stade, i na kraju pita: “Hal tatakallam Arabi?” “Excuse me?” “Tatakallam Arabi?” “No.” “No? Where are you from, my friend?”

Svako ko je susreo Zapadnjake (čitaj: bijelce) zna da je ovo “where are you from” obično uvod u “razgovor” koji će vam prouzrokovati nepotrebno nerviranje, gdje biste sagovornika najradije prvo ošamarili, a onda uputili u najbližu biblioteku, knjižaru, čas istorije… Bijelcima je inače neuljudno i nekorektno pitati nekoga odakle je, osim ako i taj neko nije bijel, što dodatno komplikuje stvari nama Balkancima, Bosancima pogotovo. Onda se obično desi da kad kažete “Bosnia”, tu dolazi do opuštanja i uspostavljanja dominantnog stava koji bi se najbolje mogao dočarati scenom iz kakvog lošeg stripa ili filma, gdje bijeli doseljenici pitaju Indijance idiotska pitanja mrtvi ozbiljni, “da li ti mene razumjeti, ti strani divlji čovječe?“. Tako mene uvijek zaboli glava od slijedećih, istim scenarijem propisanih pitanja: kakva je situacija, jel’ se još ratuje, jel’ se još uvijek mrze Srbosloveni i Bošnjojevreji, jel’ vam bolje sad kad niste više Rusija…

Prvo sam se malo kolebao, dok nisam rekao samo “Bosnia.” Sirijac me pogleda, napravi pauzu, pa reče: “Bosnia? You have some really good baklava in Bosnia…”

Jer šta da on meni priča o ratu? I šta da ja njemu pričam o ratu?

Tu on pruži ruku (na šta se ona jadna Amerikanka koja se dobro izibretila našem razgovoru zgadi, jer zaboga nije higijenski) i reče da se zove Emir. Aleksandar. Drago mi je. Nemaš pojma, prijatelju, koliko mi je drago…

Svratio sam još par puta u međuvremenu, ismijao se kada sam vidio da ima tipične balkanske roditelje (čitav restoran je porodični biznis gdje rade mama, tata i Emir) koji vole da su u pravu i da je sve po njihovom (grubi prevod sa arapskog koji, kao što već znate, ne pričam: “šta radiš, Emire, sine, vidiš da momak čeka, de stavi to u tu kesu; stavi poklopac na to, nemoj da se čovjeku ohladi do kuće…”). Iskidao sam se od smijeha kad sam došao idući dan da kupim hummusa i kad me pitao imam li maslinovog ulja kod kuće. Naravno da imam, odgovaram ja ponosno, na šta Emir krenu da maše rukama i nervira se: “I don’t know man, there are all kinds of people out there.”

Tu počinje i priča druga: svraćam do Pita Pocketsa. Danas iza pulta rade Emir i njegov otac. Otac mu je jedan fini čiko, brko sa očiglednim decenijama staža u izlaženju na kraj sa raznim vrstama mušterija. Opet ja naručujem falafel, a stari pita jesam li prvi put u njihovom restoranu, na šta Emir odgovara da sam “stara mušterija”. Primijetim da me i stari procjenjuje dok slaže falafel, da bi me onda i on pitao isto ono pitanje: “Where are you from?” “Bosnia,” ovaj put odgovaram manje-više rasterećeno, na šta on reče na čistom “našem”, “Kako si?”

Ispostavit će se da je stari godinama živio u Beču, gdje mu je prvi komšija bio Bosanac, Refik Mahmutović. “I mislio sam da si Bosnisch,” kaže. Cinik u meni bi rekao da su ugostiteljski folovi čudo, ali nakon toga više nisam imao snage za cinizam. “Hvala ti! Dođi opet!” reče stari, a ja se izgubih preko vrata, ne znajući šta da mu kažem, iako bih mu najradije rekao toliko toga — da se nadam da će se njegovi izboriti sa svojim demonima onako kako mi nismo znali, da želim slobodu sirijskom narodu kakvu moj već odavno nema, da je dobrota rijetkost i da su skoro pa jedini ljudi u ovom prehladnom gradu…

Umjesto toga sam promumljao neku glupost kako prave najbolji falafel u Sjevernoj Americi i pobjegao preko vrata, noseći u ruci svoj sendvič — jer niti ja imam šta njemu da pričam o ratu, niti on meni ima potrebu da bilo šta kaže.