Slučajno je načuo razgovor penzionera: Njegova priča je rastužila regiju

Jedan Beograđanin podsjetio nas je ovih dana da nemaju svi tu sreću da nisu sami, da su sretni za praznike, da imaju šta jesti...

Tužnu priču jednog beogradskog penzionera čuo je sasvim slučajno u pošti.

Njegov status koji je rasplakao cijelu regiju prenosimo u cjelosti:

"Mala pošta na glavnoj autobuskoj stanici u Beogradu...
Tri šaltera... tri govornice... 50 kvadrata sveukupno...
2. januar 2017... oko dva popodne...
On ima oko 75 godina...
Ima prastari mantil... pantalone... i još starije cipele... 
Ima onu kapu što jedino penzioneri i hipsteri nose... neurednu sijedu kosu... brkove... naočale sa debelim oknima... posljedično ogromne oči... i džemper koji se oblači kad, iz nekog razloga, nema više grijanja u stanu...
Ulazi u poštu i ljubazno pita radnicu da li još uvek rade govornice i da li može da telefonira...
Radnica bez trunke emotivnog investiranja odgovara da može...
On ulazi u središnju govornicu, vrata se ne mogu u potpunosti zatvoriti i započinje razgovor...
Priča glasno... kao i svi oni koji baš i ne čuju dobro...  tako da poštom odzvanjaju riječi...

„Dobar dan... Ilija ovde... samo sam želeo da vam čestitam Novu Godinu... i da vam kažem da mi je mnogo žao... što me Niko od vas nije nazvao... da čestita niti došao da me poseti... Mnogo vas volim... Živi i zdravi bili... voli vas Deda“...

Odsječno prekida... kao što smo svi nekada radili... u ono doba skupih sekundi...
Čuje se kratak uzdah... i zvuk spuštanja slušalice na onaj metalni jezičak...
Vrata se otvaraju...
On izlazi...
Dostojanstven... kao da se ništa nije desilo... ubijeđen da mi pojma nemamo kakva se drama odvijala iza nesretno zatvorenih vrata od govornice... i pod njegovim mantilom...
Pita radnicu koliko je dužan...
Plaća... ljubazno se zahvajjuje... čestita praznike i polako odlazi...
Radnica i ja gledamo za njim... zaleđeni...
Razmišljam...
Ko ga je zaboravio?
Šta li im je skrivio?
Ili nije?
Koga sam ja zaboravio?
Koga iz ovih stopa trebam pozvati...  da iskažem Zahvalnost... Ljubav... ili Poštovanje...
Ima li još nade da se situacija popravi?
Srećom... pa mi imamo telefone u džepu... poruke... i mejlove... sto čuda...
Eto neke koristi i od njih...
A i tek smo na drugoj stranici... od ovogodišnjih 365... neispisanih...
Sreća pa još uvijek ima sasvim dovoljno vremena da se napiše Roman koji oplemenjuje Dušu... koji je Melem za Ranu.. .i koji  svakoga ko ga pročita učini boljim čovjekom... ili mu makar malo olakša...
Lampa... ili sveća... pero... ili tastatura... papir... ili laptop su samo okolnosti... i uzgredne sitnice...
Koje ne odvajaju dobrog Pisca od lošeg...
Za razliku od Ljubavi...
Ona je... oduvijek...Sasvim Drugačija Priča..."