Klip: Direktan prenos iz tinejdžerskog pakla

Piše: Vladan Petković za e-novine.

Tekst prenosimo bez intervencija.

One su ekstra, one su seksi, njih svi žele. One slušaju Cecu i današnje mutante turbo-folka, slikaju se u izazovnim pozama i te fotografije postavljaju na Fejsbuk, a žive u distopijskim betonskim predgrađima sa prerano ostarelim roditeljima koji ne stižu da zaista obrate pažnju na njih jer se svakodnevno bore sa egzistencijalnim problemima, a sebi daju malo oduška tek uz turske sapunice, grand parade, ami džije i ivane ivanoviće na šarenim televizijama.

Slatka, provokativno obučena tinejdžerka kroz kameru mobilnog telefona istovremeno stidljivo i izazovno priča sa momkom koji je snima. Podiže majicu i spušta farmerke, govoreći mu kako „voli da ga prima“ i da želi da je „jebe jako“. On joj kaže da je „dobra” i gasi mobilni. Od sledećeg reza scenu gledamo kroz objektiv „prave“, filmske kamere. Oni se nalaze u praznoj sobi na kućnoj žurci. Iz druge prostorije dopire bas turbo folka.

Ovako počinje Klip, debitantski film mlade beogradske scenaristkinje i rediteljke Maje Miloš. Tinejdžerka je Jasna (Simijonović), momak je Đole (Jasnić). Oni idu u istu, stručnu srednju školu, on je malo stariji od nje a ona je potpuno zaljubljena u njega. Jasna živi sa majkom (Mikitišin), teško bolesnim ocem (Maksić) i mlađom sestrom, a uskoro se doseljavaju i baba i deda, jer pokušavaju da prodaju kuću. Jasna odbija da učestvuje u bilo kakvim kućnim poslovima, bezobrazno odbrusujući majci na svaku molbu i apel vezan za bolesnog oca.

Jasna je jedna od onih devojčica koje svakodnevno viđamo po ulicama Beograda i ostalih srpskih (može se reći i balkanskih, ili čak i istočnoevropskih) gradova. Utegnuta u tesne farmerke, ili u ultrakratkom miniću, sa izbačenim grudima i obaveznim svetlucavim i/ili ružičastim detaljima, na visokim štiklama i maksimalno našminkana, hoda gradom sa još tri-četiri iste takve drugarice. One su ekstra, one su seksi, njih svi žele. One slušaju Cecu i današnje mutante turbo-folka, slikaju se u izazovnim pozama i te fotografije postavljaju na Fejsbuk, a žive u distopijskim betonskim predgrađima sa prerano ostarelim roditeljima koji ne stižu da zaista obrate pažnju na njih jer se svakodnevno bore sa egzistencijalnim problemima, a sebi daju malo oduška tek uz turske sapunice, grand parade, ami džije i ivane ivanoviće na šarenim televizijama.

Momci na koje se lože su nacionalisti (iako rođeni prekasno da bi pamtili i poslednje ratove nebeskog naroda), navijači propalih fudbalskih klubova i samozvani jebači koji (se prave da) na devojčice ne obraćaju pažnju. Jedan od njih je Đole, zatvoren, agresivan, mačo momak koji sa svojom obožavateljkom Jasnom komunicira isključivo putem seksa. Eksplicitnog, naučenog kroz porniće lako dostupne na internetu - oralni seks, analni seks iz subjektivnog ugla. Taj seks on redovno snima njenim mobilnim telefonom, jer za Jutjub/Fejsbuk generaciju ako nešto nije snimljeno i „podeljeno sa prijateljima“, onda se nije ni desilo.

Maja Miloš nam u filmu Klip donosi direktan prenos iz ovog sveta. Hiperrealistički, beskompromisan, istinit. Današnji tinejdžeri tako pričaju i tako se ponašaju. Toliko piju i tim drogama se drogiraju. Tako razmišljaju, takve stvari vole. Njihov svet je paklen, ali oni toga nisu svesni, jer ne znaju za drugo. Beskrajan niz žurki, tuča, besmislenog seksa, obeznanjivanja od alkohola i droge. Potpuna nezainteresovanost za školu u propalom obrazovnom sistemu. Profesori koji nemaju snage ni volje da im uopšte bude stalo do onoga što predaju i dece kojoj predaju.

Ali koliko god te tinejdžere društvo uništavalo, oni su ljudska bića i u njima postoji nagonska potreba za pravim osećanjima, za ljubavlju. Jasna to oseća i spremna je da uradi sve da do te ljubavi dođe. Podneće svako ponižavanje od Đoleta, podneće i batine - samo da oseti makar privid ljubavi za kojom žudi. Ovaj film zapravo govori o potrazi za ljubavlju u tinejdžerskom paklu.

Scene seksa u Klipu jesu eksplicitne ali nisu pornografske, i neophodne su. Nisu pornografske prosto zato što je njihova realizacija potpuno suprotna pornografskoj svrsi: to je ogoljavanje, direktno prikazivanje seksa, sa ciljem da se svaki detalj što bolje vidi - a u Klipu su sve scene snimljene namerno trapavo (kao što bi izgledale da ih sami akteri seksa snimaju), mobilnim telefonom, sa mnogo cimanja i trešenja slike, u lošoj rezoluciji. A neophodne su jer je seks jedini način na koji Jasna uspeva da komunicira sa Đoletom i njihov odnos se gradira upravo kroz seks. Slično kao u Intimnosti Patrisa Šeroa, samo još ogoljenije i direktnije.

Klip je izuzetno zreo rad, posebno kad se ima u vidu da se radi o debitantskom filmu. Svakako, boluje od nekih problema, poput ponavljanja već utvrđenih teza, ali s druge strane, kad uvede novi element u radnju, autorka podiže film na viši nivo. Takvih trenutaka nema mnogo, ali su zato veoma bitni i pojačavaju utisak, šireći značaj društvene poruke.

KLIP, Maja Miloš
Srbija 2012, 100 min.
Scenario i režija: Maja Miloš
Uloge: Isidora Simijonović, Vukašin Jasnić, Sanja Mikitišin, Jovo Maksić, Monja Savić, Katarina Pešić, Sonja Janičić

Sada 17-godišnja Isidora Simijonović, kojoj je ovo prva filmska uloga i za koju je dobila nagradu za najbolju glumicu na festivalu u Viljnusu (jedan od mlađih evropskih festivala čija reputacija poslednjih nekoliko godina raste), daje dušu i telo Jasni. Kao devojka koja je okružena svetom o kom se u filmu govori, potpuno je prirodna i apsolutno zna šta radi. Ona ne igra sebe, ona igra jednu od osoba koje nesumnjivo dobro poznaje, što je još jedan kompliment autorki na konceptu i kastingu. Slična je situacija i sa Vukašinom Jasnićem, čija svedena gluma i fizička pojava adekvatno uobličavaju lik i čine drugi, čvrsti stub ovog filma.

Tehnički, film vrlo dobro stoji, pri čemu velike zasluge ima montažer Stevan Filipović (skladni, a po potrebi i sirovi prelazi između scena snimanih mobilnim telefonom i kamerom), kao i potpuno realna, takoreći dokumentaristička scenografija Zorane Petrov i kostimografija Senke Kljakić, Marijane Radović i Monike Ratković. Dijegetska muzička podloga se sastoji od gomile turbo-treš-folk numera, a komplikovan zadatak usklađivanja zvuka sa različitih podloga veoma kreativno su rešili Ognjen Popić i Zoran Maksimović.

Posle dve nagrade na festivalu u Roterdamu (jedan od tri ravnoprava Tigra za najbolji film i nagrada holandskih kritičara), Klipu su širom otvorena vrata svetskih festivala, a zahvaljujući ozbiljnom sales agentu, francuskom Wide Managementu, omogućena mu je i distribucija u mnogim zemljama. Nadajmo se da u Srbiji Klip neće doći samo do publike koja je svesna problematike kojom se bavi i predstaviti joj je na jedan nov i ubedljiv način, već i da će i neki nezainteresovani, inertni roditelji zabludelih tinejdžera možda zalutati na neku projekciju – oni pre svih treba da vide ovaj film.