Goran (54) iz Niša pobijedio koronavirus nakon 34 dana na respiratoru

Umjesto Gorana Stevanovića iz Belotinca kod Niša čak 34 dana disala je mašina, a on bio u „vještačkom snu“. Ovaj pedesetčetverogodišnji čovjek preživio je jednu od najtežih borbi koje su se protiv koronavirusa do sada vodile na Infektivnoj klinici u Nišu.

„Verovao sam u sebe“, kaže on u intervjuu dva i po mjeseca nakon što je ponovo počeo da diše svojim plućima.

U bolnici je proveo ukupno 74 dana i za to vrijeme izgubio 38 kilograma. Osim što ga danas „pomalo bole zglobovi“, osjeća se dobro. Na početku razgovora naglašava da može da govori samo o onom periodu liječenja kog se sjeća.

„Prvih nedelju dana bio sam na kiseoniku. Pre toga sam dobio visoku temperaturu i gušenje, nedostatak vazduha. Saznao sam posle da je virus zahvatio i pluća, tako da mi je odmah, u startu, uključen kiseonik. Tih nedelju dana, lekarski tim i medicinsko osoblje pokušavali su da kiseonikom nadoknade te nedostatke koji su usledili nakon virusa, i nekih 7-8 dana posle toga, 1. aprila sam intubiran i bio sam u komi“, počinje Goran.

Podrška kiseonikom bila nedovoljna

Da je podrška kiseonikom postala nedovoljna, jednog dana je shvatio po ponašanju medicinskih sestara i ljekara, koji su inače konstantno pratili parametre na monitoru iznad njegove glave.

„Video sam po njihovim pokretima i potezima da spremaju mašinu na koju će da me uključe. Probudio sam se, skinut sam, posle 34 dana, a buđenje je trajalo... Ja se sećam... Još nekih nedelju dana sam bio malo u nekom bunilu, u nekom snu, tako da se punih 40 dana i ne sećam ničega“, govori Goran.

A, ta mašina, respirator ili mehanički ventilator, objašnjavaju ljekari, služi da „ventilira“ pluća, grije zrak i zadaje mu određeni procenat kiseonika, čime uspavani pacijent, koji više nije u stanju da samostalno diše ni uz maksimalne protoke kiseonika, dobija na vremenu da mu se plućna funkcija popravi.

Kada je shvatio šta ga čeka, Goran je ostao pribran.

Foto: AA: Goran Stevanović s porodicom

„U tom trenutku nema straha. Mislim, nije mi bilo svejedno jer sam znao da je to dosta rizično, ali nekako sam imao poverenja i veru u sebe. Nisam bolovao ni od kakvih bolesti, nisam imao nikakvih problema druge vrste, skoro 30 godina sam se bavio sportom, fudbalom i rekreacijom. Eto, verovao sam u sebe da ću to izneti i na kraju se ispostavilo da je to tako“, kaže naš sagovornik.

Ističe i veliko požrtvovanje medicinskog osoblja koje se „bori za svakog pacijenta“.

„I lekari i medicinsko osoblje davali su sve od sebe, ne samo za mene, nego za sve koje sam ja mogao da vidim i čujem“, kaže Goran.

Poslije 74 dana konstantnog ležanja, sa oslabljenim organizmom i smanjenom mišićnom masom, trebalo je da ustane i ponovo hoda. Ovo je zahtijevalo dodatni napor, vježbanje, upornost i pozitivno razmišljanje, što Goranu, kao bivšem sportisti, nije nedostajalo. Treći jun, kada je otpušten kući, bio je praznik za sve Stevanoviće.

U bolničkom krevetu 74 dana

„Kuća je kuća, atmosfera i okruženje su doprineli da se sada osećam dobro i taj napredak oporavka ide stvarno u dobrom pravcu jer, ipak, 74 dana provesti u jednom položaju je previše za svakog čoveka. Svi rezultati su mi dobri. Svakog dana vežbam, imam sprave, neke aparate, a i sam radim uz pomoć supruge“, priča Goran.

Perioda u bolnici kog se on ne sjeća do detalja pamti njegov ljekar Steva Stanišić, specijalista anesteziolog–infektolog, načelnik Intenzivnog liječenja.

„To je bio pacijent koji je došao sa dijagnozom COVID-a. Bio je prvo na kiseoniku, pa se to pogoršavalo. Vi odmah vidite da to ne ide, ali je dobio punu terapiju, u smislu te potporne terapije. Pa se pogoršavalo, pa je spuštan u jedinicu intenzivnog lečenja, uz još veće protoke kiseonika, uz dodatnu potpornu terapiju imunomodulatorima. Međutim, pogoršavalo se stanje, počela je da se remeti i kardiovaskularna funkcija i to je bio trenutak odluke da on mora da ide na mehaničku ventilaciju“, prisjeća se dr. Stanišić.

Foto: AA: dr. Stanišić

Pojašnjava da respiratori pomažu onim pacijentima kojima je disanje, kao vitalna funkcija, sasvim otkazalo, zbog čega su oni „na ivici smrti“. Korištenjem respiratora „kupuje se vrijeme“ da imuni sistem zaustavi proces na plućima ili da to učini terapija.

„To sigurno nije lako jer mi nemamo kauzalnu terapiju kod COVID-a, i to kod ove najteže forme koja se manifestuje otkazom plućne respiratorne funkcije. Ogromna je smrtnost kod ovih pacijenata jer to je, faktički, vrsta produžene reanimacije. To nije lek čarobni, pa svako ko nabavi respirator, on je uspešan. Drugo, respirator zahteva čitavu infrastrukturu, sobu za kritično obolele pacijente, krevet, monitoring, obučeno osoblje, vrhunsku opremu, vrhunski opremljen kadar, od srednjeg kadra do lekara, koji moraju da budu vični radu sa respiratorom“, govori dr Stanišić.

Pominje statistiku iz New Yorka, gdje je smrtnost COVID pacijenata na mehaničkoj ventilaciji 90 posto. Smatra da je i to uspjeh jer „vi od ljudi koji su krenuli putem bez povratka, gdje je došlo do teškog oštećenja disajne funkcije, uspijete 10 posto da spasite“. Kada je riječ o terapiji za takve pacijente, kaže da se „pokušava sve, sa svim mogućim lijekovima“.

„Sa takozvanim imunomodulatorima, tu su i imunoglobulini, kortikosteroidi, potporna terapija. Te pacijente hranimo jer oni neprekidno spavaju, hranimo ih putem sonde ili venskih rastvora, uspavljujemo, znači neprekidno dobijaju anestetike, relaksante, toaleta je potrebna, puna nega i sve to može nekad da traje jako dugo“, priča ovaj ljekar.

U slučaju Gorana Stevanovića, takav „mukotrpan rad osoblja“ trajao je više od mjesec dana.

Dugotrajna borba s bolešću i pobjeda

„To je bila bukvalno borba – jedan dan poboljšanje, drugi dan pogoršanje. Pa onda febrilnost i komplikacije. Svaka dugotrajna ventilacija nosi komplikacije. Posle 10 - 15 dana još je sve bilo neizvesno. On je čas bio bolje, čas lošije. Od 20. dana došlo je do definitivnog poboljšanja i mi smo kasnije uspeli da ga odvojimo od respiratora“, govori dr. Stanišić.

Oporavak svog „dragog pacijenta“ prati i mjesec i po dana nakon što je otpušten iz bolnice.

„Sve je uspešno prebrodio, izašao kao pobednik iz neravnopravne borbe sa virusom i vratio se kući svojoj porodici, svom domu. Već skoro dvadesetak dana sasvim normalno se kreće, bez pomagala. Sigurno još bole zglobovi, treba da se vrati mišićna masa, treba da se vrati stara pokretljivost. Međutim, on je borac, on je bivši sportista, tako da to za njega ne predstavlja problem. Čak je i automobil vozio, tako da je to pravo zadovoljstvo“, priča dr. Stanišić.

Dodaje da su, nažalost, kod kritično bolesnih pacijenata češći slučajevi kada su ljekari nemoćni da pomognu. Tu nema lakih pobjeda i mnogo je neuspjeha. Zato je, za doktora Stanišića i njegove kolege, ishod Goranovog liječenja posebno značajan. Zahvaljujući njemu, i sami su se, u borbi sa opakom bolešću, osjetili kao pobjednici i, kako kaže, dobili snagu i volju da „traže nova rješenja za COVID-19“.

„To su trenuci koji ničim ne mogu da se nadoknade. Za nas, najveće priznanje i zadovoljstvo je kada vidite čoveka kome ste uspeli, svojim znanjem, trudom i angažovanjem, da pomognete da se vrati kući i bude živ i zdrav“, kaže dr. Stanišić.