Lajoš Lukači tri decenije održava "pijani sat" na Petrovaradinskoj tvrđavi

Ovaj sat, dva i po veka simbol Petrovaradinske tvrđave i Novog Sada, ima malo drugačije raspoređene uloge male i velike kazaljke - mala pokazuje minute, a velika sate, javlja Anadolu Agency.

Zbog ovog „felera“ dobio je nadimak „pijani sat“, iako vrlo tačno pokazuje vreme sve ove godine, uz neznatno odstupanje – leti koji minut više, a zimi koji minut manje. Naravno, ako se ravnate prema unapred datom uputstvu šta pokazuje mala, a šta velika kazaljka.

Tadašnja Racka varoš, odnosno Petrovaradinski šanac, dobio je ovaj sat od habzburške carice Marije Terezije uz status „Slobodnog kraljevskog grada“, koji su građani platili 80.000 rajnskih forinti. Uz status, od carice Svetog rimskog carstva dobio je novi naziv – Novi Sad, a sat na tvrđavi izgrađen je koju godinu kasnije.

Za tačnost sata na Petrovaradinskoj tvrđavi posljednje gotovo tri decenije brine se Lajoš Lukači.

„Sat datira oko 1750. godine što se poklapa sa dobijanjem privilegija 'Slobodnog kraljevskog grada'. Carica je svoje podanike darivala jednim gospodinom satom koji oni mogu da vide sa novosadske strane i otud objašnjenje zašto velika kazaljka pokazuje sate, a mala minute. Pre dva i po veka nije bilo toliko važno koliko je minuta tačno, jer se nije živelo toliko brzo kao danas. Njima su bili važniji sati, prema tome, ako je kazaljka koja pokazuje sate veća, ona je bolje vidljiva sa novosadske strane“, pojašnjava Lukači.

Od njegove izgradnje gotovo dva i po veka o satu se starala vojska. Vojno utvrđenje je od 1952, u delu u kom se nalazi sat, prepušteno na civilno upravljanje. „Gradsko zelenilo“ vodilo je računa o satnom mehanizmu, a Lukači se u ovom poslu obreo sasvim slučajno.

„Od 1988. godine sam u ovoj priči. Čovek iz 'Zelenila' koji je, između ostalog, brinuo o satu bio je električar i nije se mnogo upuštao u mehaniku, jer nije bilo potrebe. Sat je radio dok je radio, a kada se pokvario, on je prestao da brine o njemu. S obzirom na to da smo se poznavali, pitao sam ga kakav je kvar. Dobio sam ključ od sata i pregledao taj mehanizam. Pronašao sam dve-tri sumnjive stvari koje je valjalo zameniti. Bio je trošan zupčanik, jedna osovina i ležište. Valja naglasiti da su ležišta osovina četvrtasta, a ne okrugla, jer je pre dva i po veka bilo lakše napraviti četvrtastu osovinu nego okruglu. Ja sam to zamenio, navio, podmazao i počeo svakodnevno da kontrolišem da li radi i kako radi i prešlo mi u naviku i traje bezmalo tri decenije“, kaže Lukači.

Iako nije sajdžija, njegovo znanje bravara koji restaurira i izrađuje kopije starih delova metala za održavanje sata je presudno, jer pre više od dva i po veka nisu postojali ISO standardi, pa svaki deo ima svoje posebne mere i kada neki dio otkaže, potrebno je napraviti takav identični.

Šezdesetsedmogodišnji Lajoš, koji je odrastao u podrgađu Petrovaradinske tvrđave, otkada zna za sebe zna i za taj sat o kome vodi više računa nego većina ljudi o svom ručnom satu. Jer je za njegov rad bilo potrebno svakodnevno navijanje. Svaki okret kurble značio je sat vremena rada časovnika, a takvih okreta moglo je biti najviše 33 puta, pa je iziskivalo da briga o tačnom vremenu simbola grada bude kontinuirana.

Do ovog leta se starao o navijanju, ali odnedavno to je prepušteno elektromotorima, zahvaljujući donaciji rotari kluba.

„Od septembra više nemam primarni zadatak navijanja. Ali i dalje mi je ostalo da brinem o ostalim delovima mehanizma. A mora se i pomerati kazaljka u skladu sa letnjim i zimskim računanjem vremena. Ovaj sat nema satelitsku navigaciju, već se mora ručno podešavati. A i kada se kazaljka pomeri, mora da se prati kontinuirano kako će raditi, jer je to veliki mehanizam, ima velike zazore i svoje 'ćudi' koje valja ispoštovati. Tako da sam ga sada namestio da žuri, bolje nego da kasni, ali je to žurenje bilo preterano, pa sam ga morao vratiti“, napominje Lukači.

Njegova briga o satu na tvrđavi prethodnih godina skretala je pažnju medija i javnosti, ali se o simbolu Novog Sada uglavnom samo on brinuo. Prošle godine organizatori „Tamburica festa“ koji se održava na Petrovaradinskoj tvrđavi donirali su obnovu šalukatri, pozlaćivanje vetrokaza i „herca“ koji se nalazi na vrhu vetrokaza. Ove godine Rotari klub Novi Sad je pridodao mehanizam za pokretanje kurble. Ali mehanizam sata nije menjan, već je na postojeće osovine stavljen lančanik koji pokreću elektromotori i koji će zameniti Lajoševe ruke.

Kuriozitet je da gotovo tri decenije ovaj entuzijasta i zaljubljenik u sat i istoriju Petrovaradinske tvrđave održava satni mehanizam bez ikakve naknade i nagrade, kao da je njegov. Nagrada je konačno stigla ove godine kada je odlukom Skupštine grada Novog Sada dobio Novembarsku povelju, jedno od najznačajnijih gradskih priznanja.

„Novi Sad je dobio titulu Evropska prestonica kulture 2021. godine. Postavlja se pitanje šta je ono što grad ima, kulturnu baštinu i kulturne vrednosti koje se mogu ponuditi strancima? Ja sam bio u mnogo evropskih prestonica i Novi Sad nema čime da se postidi u odnosu na njih, ali mora malo da se umije, sredi i da uljudi to što ima da pokaže u pravom sjaju. Ali tvrđava je monument na kom mora dosta da se poradi da bi mogla da se pokaže u pravom sjaju. Na celoj toj tvrđavi, toranj sa satom je zenit i biser koji se ne sme zapostaviti. Ja to mogu da obećam, u svoje ime, da ću ga i dalje održavati“, zaključuje Lajoš Lukači.

U unutrašnjosti sata na tvrđavi prijatnu muziku pravi klatno. U jednom trenutku razgovor s Lukačijem je prekinulo zvono koje je otkucalo pun sat. I to je zvuk koji se nije čuo decenijama sa Petrovaradinske tvrđave. Međutim, ostao je još jedan zvuk koji Lajoš priželjkuje - da mehanizam izbija „frtalje“, odnosno na 15 minuta da otkucava. Mehanizam je funkcionalan, ali dok se ne nabavi zvono, „frtalji“ će raditi u prazno.