'Ženska strana rata': Normalan život pod granatama

Tekst objavljen u rubrici Šta drugi pišu bez intervencija prenosimo s prijateljskog portala E-novine.

Ženska strana rata je zbornik sa 120 svedočenja, zapisa i sećanja žena o ratovima koji su vođeni na tlu nekadašnje Jugoslavije od 1991-1999, razvrstanih u 14 poglavlja. Knjiga daje mogućnost sagledavanja specifičnih oblika stradanja žena u ratu, njihovu hrabrost i snagu da prevaziđu traume i uspostave normalan život, kao i važnost solidarnosti sa ženama izvan svih granica i podela. Zbornik Ženska strana rata rezultat je jednogodišnjeg istraživanja Žena u crnom i ostvaren je uz regionalnu saradnju sa ženskim nevladinim organizacijama i organizacijama koje se bave ljudskim pravima, kao i pojedinkama i pojedinacima koji su nesebično pomogli.

Prvo priznanje

Mislim da je nas koji se u duši osjećamo kao Jugosloveni, strašno mnogo, nas koji smo dovedeni u situaciju da ne smiješ reći šta si, kako se osjećaš. Jednostavno su te prisilili da se izjašnjavaš na osnovu onoga odakle tvoje ime porijeklo vodi. Užasno je za mene bilo moje prvo priznanje - priznanje, ružno rečeno - situacija kada sam prvi put u životu rekla da sam Muslimanka. I to sam prvi put u životu rekla sinu, petogodišnjem sinu kome je trebalo objasniti da Muslimani nisu ništa prljaviji niti gori, niti ružniji narod od ostalih. Kakva je to bila situacija?

Moj sin je slavio rođendan i trebalo je pozvati prijatelje na to slavlje. Naravno, ja sam nabrojala imena djece koja su trebala doći. Rekla sam: "...i Muhameda“. A moj sin je rekao: „Ne, mama, Muhameda ne“. Ja sam bila iznenađena - „Što?" Mislila sam da su se možda posvađali. On je rekao: „Ne Muhameda, on je Musliman, njega nećemo zvati“. Ja sam rekla: „Odakle ti to znaš?" Odgovorio je: „Pa rekla su mi druga djeca iz dvorišta“. „Pa zašto, kakve veze ima ako je Muhamed Musliman?" „Ne, mama. Muslimani su prljavi, ja se sa njim neću igrati, niti ću ga zvati na rođendan."

To je bilo strašno. Kad sam svom sinu pokušala da objasnim da je njegova nana Muslimanka, da je njegova draga tetka Muslimanka, da sam ja, njegova mama Muslimanka, on je počeo da plače...

To je bilo strašno. Rekao je: „Svi mogu da budu Muslimani, ali ti ne“. Ja sam ga zagrlila i poljubila, a onda sam počela da objašnjavam. Crtala sam kartu Jugoslavije, republike naše, objašnjavala koji narodi žive, da je sasvim svejedno ko kom narodu pripada, da smo svi ljudi i da ama baš nikakvog razloga nemamo za mržnju po osnovi nacionalne pripadnosti... Bilo mi je to strašno, jer sam prvi put došla u situaciju da kažem da sam ja Muslimanka, mada se i danas, tri godine posle toga, zaista osjećam Jugoslovenkom...

A više nigdje čovek ne može da se izjasni tako. Prvo je počelo u Bosni. Na osnovu imena. Kažu ti: „Ne, ti nisi to. Ti pripadaš tom narodu“. A onda, kada sam zbog rata u Sarajevu pobjegla sa porodicom u Njemačku i Nijemci su prihvatili taj naš model. Ako si Jugosloven, onda si iz jedne „strašne, nove Jugoslavije, iz strašne Srbije“. I ako insistiraš da ostaneš Jugosloven, mozeš da ostaneš bez dozvole za boravak. Ili te ne pitaju: „A, da, tvoje mjesto rođenja je Sarajevo, ti si Bosanac“. I razgovora dalje nema.

Ja sam iz Sarajeva, iz jedne stare muslimanske porodice. Iz porodice u kojoj su ljudi bili religiozni, ali nikada nisu bili nacionalisti. Moj muž, on je iz jedne crnogorsko-pravoslavne porodice, ali, porodice koja je pod uticajem ovih strašnih političkih igara, jednostavno dovedena u situaciju da se izjašnjava kao srpska. Jedna čestita, dobra, domaćinska familija. I moj muž i ja smo došli u tako jednu ludu situaciju, ne samo zato što je izbio rat u BiH, mi jednostavno nismo imali prostora, nije postojalo više mjesto gdje bismo normalno živjeli. Čijoj vojsci se priključiti? Na koga pucati? Da li iz Sarajeva na rodbinu i prijatelje na Palama, na dragu babu i dedu moje djece, ili opet s Pala, odnosno s okolnih brda pucati na drage prijatelje u Sarajevu, na moju majku, moju sestru... Strašno. Za nas je bilo jedino rješenje - otići.

Samo nekoliko dana nakon početka rata u Sarajevu, naš stan, stan mojih roditelja je pretresla muslimanska vojska. Zelene beretke. Zato što je zet Vlah, jedan Srbin s Pala. Da bi možda mjesec ili dva nakon izbijanja rata u aprilu prošle godine, mojoj dragoj svekrvi njene, da li drage, komšinice govorile: „Bože mili šta si ti doživjela, da ti snaha bude najveći neprijatelj“.

Moja kompletna rodbina je ostala u Sarajevu - moja majka, moja sestra. Rodbina moga muža je, naravno, još na Palama. To je strašno, to su dva nespojiva svijeta... i neshvatljivo je da samo tih

14 km koji dijele Sarajevo i Pale, da se u tako kratkom vremenu sazidao neprobojan zid među ljudima, između ljudi koji su se tako divno družili, za koje znam da su se zaista voljeli...

I ovdje u izbjeglištvu, ovdje u Njemačkoj, mi primamo pisma iz Sarajeva i primamo pisma sa Pala... jedni druge pozdravljaju preko Njemačke.

(Doba razuma 1994)

 

***

Inja

Sarajevo, 24. VII 93.

Dragi moji,

Ako bih vam pokušala pričati o ovom gradu, najbolje je da krenem od crtica o tome čega sve nema i kako se bez toga može živjeti.

Najbezbolnija je struja. Najveći dio grada nema ovaj energent u kontinuitetu od novembra 92-ge. Mi smo bili jedni od rijetkih srećnika koji su bili na nekom od prioritet­nih vodova, pa smo tako tim luksuzom raspolagali čitav mart i april. Tada je ponovo nestala, tako da smo od aprila struju imali dva puta, i to od ponoći do šest ujutru. U tim „sretnim“ noćima po kućama samo bubnja i zuji - i svi smo na nogama. Uključene su veš-mašine, pegle, pune se akumulatori... Sve u svemu - struja nije pretjeran problem. Jer - veš se može prati i na ruke, sobe čistiti metlom, pegla se može ugrijati i na plinu, vijesti se slušaju kod komšija koji imaju pune akumulatore... i, uglavnom, sve je OK. Ali, ako struje nestane u čitavom gradu - gubimo vodu i telefon. Nemamo ih posljednjih 45 dana. Na sreću, po gradu su organizovane javne slavine (naša gradska vlast ih sasvim ozbiljno zove POJILA) i tamo se može natočiti voda. Zimus ovih slavina nije bilo, pa smo čekali po podrumima (do kojih je voda dostizala) po pet-šest sati, da bismo dovukli do kuće po 20–30 l. Slavina je udaljena par kilometara od našeg stana i mogu vam reći da je voda daleko najteža sirovina u prirodi. Za koliko-toliko normalan život potreb­no je najmanje 25 l dnevno. Bila sam očajna dok nisam naučila da vozim bicikl, a otada je nabavka vode gotovo zabavna. Na biciklu vozim pet kanistera po pet litara, a kako sam izrazito skratila vrijeme koje mi je potrebno za taj posao, mogu bez napora sve to da obavim i po dva-tri puta dnevno, tako da obično imam i malu rezervu. Ona je, zapravo, neophodna, jer čim počnu borbe, ovo putovanje otpada i tada je jedini izlaz - skupljanje kišnice.

I napokon plin. Daleko najteže pada nestanak tog energenta. Nemati plina znači trčkarati gore-dole po parkovima, sakupljati grančice i papiriće (koji su odavno već sakupljeni), to sve ložiti u pećima od konzervi, u koje se mora puhati bez prestanka dok se iz tave ne izruči mali, crni hljeb, šaka riže ili tanjur-dva čorbice od kakve trave. Momentalno nemamo struju, vodu i plin. Ipak, stvar koja me najviše užasava je najezda glodara. I naš je stan pun miševa. Ne postoji nikakvo sredstvo protiv ovih napasti i - oprostite mi što sebi dozvoljavam toliku drskost i što vas moram zamoliti da nam, ukoliko to nije previše skupo, pokušate poslati neki lijepak ili bilo kakvo sredstvo protiv tih nesnosnih malih gadova, zbog kojih noćima ne spavam (od straha da se ne probudim sa mišom ili pacovom na ruci, trbuhu, ili licu...). Poplavu žohara neću ni da spominjem, već godinu dana spavam sa papučom pod jastukom.

Sve te stvari se vremenom pretvore u običnu svakodnevicu i to je ono što me najviše plaši. Moć adaptacije svakog pojedinca je, izgleda, neograničena, a bejrutski sindrom ulazi na velika vrata. „Normalan život pod grana­tama i puščanim mecima." Užasno me plaši i to što se drastično povećava broj ljudi kojima je rat profesija i jedini izvor sredstava. Kada kažem „drastično“ mislim da će iduće godine taj procenat iznositi 90 odsto. Toliki broj ljudi koji ostane na ovom terenu moći će da opstane jedino uz pomoć rata i rabota vezanih za rat. Sve normalne profesije (izuzev ljekara i vatrogasaca) izgubile su smisao. Već više od godinu dana sasvim je besmisleno biti pravnik, frizer, šnajder, ekonomista, arhitekta, zidar, rudar, glumac, slikar ili bilo šta drugo. Ako nemaš jedno od novijih zanimanja (njih neću nabrajati ne bi li ovo pismo ipak stiglo do vas), jednostavno nemaš šansu ni da opstaneš.

U svem tom haosu ima i lijepih stvari, dovedenih do vrhunskog apsurda. Mada smeće sa ulica nije pokupljeno više od dva mjeseca, i mada je stanje u našim stomacima slično stanju u gradu - moje društvo pravi džez sastave po podrumima, u susedstvu se otvorila savršena stripoteka, sunčamo se i prskamo vodom po dvorištima i nikada se nisu čitale bolje knjige u ovolikim količinama. Jednostavno se čovjek poslije Junga, Borhesa, ili Kanta ne može tako intenzivno baviti „mizernim“ ovozemaljskim problemima kao što su voda, struja i plin, a rat je mnogo probitačnije posmatrati iz ugla socijal-patologije nego granate koja mi je prije pola sata lupila u dvorište.

Ne vidim izlaz. Sa ocem vodim šturu korespondenciju u stilu „živi smo i zdravi“ i za sveobuhvatniju nemamo mogućnosti (a i opasno je), ali me živo zanima odakle on crpi tu unutarnju energiju optimizma. Po mojim procjenama, sve ovo može potrajati desetinama godina i bila bih izuzetno sretna kada bi iduće godine u ovo doba situacija bila nepromijenjena, a to zato što smatram da se može promijeniti isključivo nagore.

Nadam se da vas nisam ugnjavila i bila preopširna. Pokušala sam vam približiti djelić ovdašnje atmosfere. U ovom trenutku pomislih kako se ljudi iz ovog grada trude da svojima - tamo negdje - pišu vedra, duhovita i optimistička pisma, a primaoci tih pisama, pošto ih pročitaju, požele da se ubiju. Stoga vam na kraju želim reći da sve ovo ne treba da vas deprimira (pa i ja baš nisam previše depresivna) jer je sve to jednostavno tako, svakodnevica, rutina, „normalno stanje“. Vjerujte mi, ma koliko to neuvjerljivo zvučalo ovo je lakše živjeti nego o tome pisati, a vjerujem, i čitati.

Prošetajte kroz park za mene i popijte jedno hladno pivo. Čuvajte se i - sve će biti OK.

Puno vas volim.

vaša Inja

 

***

Sarajevo, 3. III 1994.

Dragi naši,

Danas nam je Saša donio vaše pismo. Sjedim već drugi, treći sat (ne znam koliko je vremena prošlo) i intenzivno razmišljam o vama, o svom ocu - o vašim odnosima. Možda će vam zvučati čudno, ali ja ne poznajem dovoljno svoga oca. Jedino što znam o njemu - to je da ga ogromno volim i da je divan. Znam i zašto to kažem, i uopšte nisam bezrazložno zaljubljeno dijete. Sve lijepo što imam, dobila sam od njega. To je pogotovo došlo do izražaja u ovim ludim ratnim vremenima kada je sve puno gadosti i jada. Tata mi je neprimjetno, tokom života, ubrizgavao nešto nalik na serum protiv svega toga i na kraju postigao čudo pedagoške genetike. To čudo se zove - nemati dilemu.

Jednostavno sam imuna od boleštine tipa - mrziti, zavidjeti, osjećati se bijedno... Nemojte me pogrešno razumjeti. Nikako ne mislim da sam savršena. Daleko od toga. Niti tvrdim da je moj otac savršen. Znam samo da sam zadovoljna što imam sebe ovakvu i mnogo mu hvala na tome, jer je to isključivo njegova zasluga. Mnogi ljudi koje poznajem raspali su se u ovom ratu, ili će se uskoro raspasti, a to onda pukne jače od svih granata na ovom svijetu. Ipak, imam još mnogo da učim o toj borilačkoj vještini zvanoj - živjeti, pa mu poručite da mi je hitno potreban radi nastavka edukacije. Nemam ništa protiv da se povuče kada završi započeti posao, ali pošto sam ja tupastije dijete, neka slobodno računa na još mnoge decenije napornog rada i neka i ne pokušava da bilo šta isfolira. Mnogo mi teško pada što su pisma između nas dvoje štura i sa mačem cenzure nad glavom, pa mu ništa od toga ne mogu napisati.

Još prije dvadesetak dana primili smo divan paket od Milice, ali nam je tek prije dva-tri dana stigao koverat sa njenim i Omerovim pismom. Sve ide mnogo traljavo, pa zato koristim ovu priliku, za koju mislim da je sigurnija od veza preko Humanitarne pomoći, da pošaljem i pismo za Milicu. Molim vas da joj ga proslijedite i da se ne ljutite što vas uvijek zaposlim ponekim pismom. Tu sam pokušala Milici da objasnim fenomen paketa u ovom gradu. Mislim da je to jedan od kurioziteta ovog rata, i da će vas zanimati.

Od Bebe sam čula za projekat na kome radite i danima bezuspješno pokušavam da vas pronađem. Upravo sam i sada (22 časa je) posle mnogo muka odustala. Naprežem se i stalno pokušavam, jer je svaka promjena pravi dar za naša čula, koja su se, ovih dana, slila u dva velika uha. Ostalo smo manje više zanemarili. Zato stalno, i danju i noću, nešto osluškujemo. Od daljih i bližih detonacija, preko svih mogućih razumljivih radio-stanica do tako dobro čujnih povika iz komšiluka. Kroz naša najlonska okna imamo stalni direktan prenos gradske hronike: „Stigla je voda u podrum!"; „Edo, idi po humanitarnu“; „Je l’ to stig’o hljeb?"... Zato, vjerujte, u ovom gradu, kojem su oduzeli sve osim ušiju, imate sjajnu, ali i strogu publiku. U dugim mjesecima bez struje živimo od zabave koja preko polupraznih akumulatora i prepravljenih tranzistora dolazi do naših gladnih ušiju. Onda te uši proždiru sve i svašta. Kao dezert dolaze primitivluci i bljuvotine koje plutaju eterom. Poseban vid zabave je glasno komentarisanje vijesti, koje su njihovi jadni autori zamislili kao neku jako ozbiljnu stvar. To je jedna od kolektivnih zabava gdje svi arlauču od smijeha. Najčešće komentar nije ni potreban, neke stanice nas non-stop uveseljavaju. Postoji samo jedna stvar koja nije ni za najtvrđe uši: to je patetika, koja mi izaziva mučni­nu i za nju bih, na ovim terenima, propisala doživotnu robiju. Ništa ne može tako da ponizi i rani kao patetična budala pred mikrofonom, ili s perom u ruci. Ljudi ovdje imaju savršen reper za nju i primijete je i u najmanjim dozama. Zato se i bojim svojih pisama. Možda neke stvari koje su zaista ovdje prisutne, u meni i oko mene, nekome sa strane mogu zvučati kao smeće.

Presrećna sam što ste tu gdje jeste i što radite to što radite. Možemo da pratimo Prvi program TVBG i mislim da svako ko iole voli svoj mozak treba da, makar privremeno, zbriše iz tog grada. Pogotovo ljudi kao vi nisu zaslužili da žive u takvom haosu. Bila sam jako zabrinuta za vas i još sam uvijek za sve drage ljude tamo. Želim svu sreću onima koji su ostali. Želim i vama da napokon živite normalno i dostojanstveno. Sve ovo jednoga dana mora proći. Do tada nam je svima potrebno mnogo debelih i zdravih živaca. Prvi put vam pišem bez ustezanja. Do sada sam se bojala da vam nekakvim svojim razmišljanjima ne napravim kakav problem. Puno je manijaka svuda. Sve ovo zajedno je protivno prirodi, i to ne ljudskoj, već prirodi u smislu smjene godišnjih doba, izlaska sunca, gravitacije, svega što nas okružuje. Sve mi se čini da to i ne može dugo opstati. Obrušiće se tamo gdje mu je i mjesto i nestati samo u svom apsurdu. Taj dan vrijedi dočekati. Nadam se da će biti za moga vijeka. Do tada mi budite sretni u normalnom svijetu.

Misleći o vama, učini mi se kako su vaše patnje, u stvari, mnogo suptilnije i bolnije od naših, jer vi imate mogućnost izbora. Ne slušajte šuplje priče o hrabrosti Sa­rajlija i ne divite nam se. Moja hrabrost nije moj izbor. Ona je izrasla u meni bez moje volje i ja jedino mogu reći da sam mutant ovog rata. To što se (više) ne bacam na pod kada tresne granata u moju ili susjednu zgradu ili što pretrčavam raskrsnicu na kojoj je prije tri minuta neko poginuo, a snajper i dalje bije - to nije hrabrost. To je moj život i život svih ljudi ovdje. Ja se iskreno nadam da ću jednog dana moći priuštiti sebi taj luksuz da budem najveća kukavica na svijetu. Sada to ne mogu biti, jer jednostavno neću ostati živa ako sebi dozvolim napade pilećeg straha. Strah ne postoji, postoji samo STRAVA.

Ta se strava uvukla u nekada sasvim obične stvari. Mnogo automobila koji trube jureći ulicom oduvijek su bili asocijacija svadbe i nečega veselog. Danas je to zvuk smrti. Poslije svakog pokolja juri gradom do bolnice sablasni orkestar automobilskih sirena. Ta vozila zapomažu umjesto svojih raskomadanih putnika. Od toga zvuka se prevrće želudac i prevrtaće mi se dok sam živa. Moj mozak je postavio nekakvu cenzuru i na određenom stepenu užasa jednostavno prestaje da prima informacije. Ali zvuk o kojem vam pričam probija i tu blokadu. Smrt na Markalama sam gledala kao nešto što je iz neke druge dimenzije upalo u moj grad. Shvatila sam je tek kada sam čula taj zvuk. Smrt na Markalama je nešto što se normalnim ljudskim mozgom ne može obuhvatiti. Ne čude me paljanski idioti koji tvrde da su to bile lutke. Mnogo je lakše i normalnije vjerovati da su to bile lutke. Ipak, jedna od tih lutaka se zvala Zlatko Ćosić i studirala je sa mnom. Ta pijaca toga dana nije bila iz naše dimenzije. To je čisti SF. I još mnogi prizori i događaji se mogu pripisati tom žanru. Moj tata, takođe, živi u nekoj drugoj dimenziji. Inače, kako bih ostala normalna sa spoznajom da živi na jedan km od moga prozora, i da mjesecima ne mogu saznati čak ni da li je živ.

Ja, inače, i dalje dangubim i to mi veoma teško pada. U novembru ću steći uslove za upis u imenik advokata i nadam se da će od tada biti i nešto normalnijeg posla. Sada, sve i da mogu samostalno raditi, najviše je posla među krivičnim predmetima, koji su u ovom ratu izuzetno mučni. Ponekad napišem poneki ugovor ili punomoć, uglavnom prijateljima.

S druge strane, naučila sam niz neobičnih poslova koji mi olakšavaju život. Tako sada znam savršeno da razvijam jufke i da pletem čarape. I vama ću isplesti po jedan šareni par. Mnogo vas volim. Vi ste mi najdivnije iznenađenje u životu. Mislila sam da su svi tatini prijatelji već odavno zaboravili da postojim. Onda se pojavite vi.

Vaša Inja

*Iz knjige Ženska strana rata koju su objavile Žene u crnom