Potresno pismo majke dječaka koji se ubio zbog vršnjačkog nasilja

Četrnaestogodišnji Aleksa Janković oduzeo je sebi život skokom sa zgrade u kojoj je živio, nakon osam mjeseci fizičkog i verbalnog zlostavljanja od svojih vršnjaka. Potres mozga, noga u gipsu, psihijatrijska dijagnoza "posttraumatski sindrom", nažalost, doveli su do tragičnog završetka...

Njegovi roditelji još uvijek pokušavaju izdejstvovati usvajanje "Aleksinog zakona", koji bi pomogao u suzbijanju vršnjačkog nasilja i spasio drugu djecu Aleksine sudbine. Danas, kad bi bio njegov rođendan, njegova majka Dragana objavila je potresno pismo na Facebooku, koje objavljujemo u cjelosti:

"Rezerviši kartu u jednom smeru

Draga mama,

Rešio sam da ti napišem pismo. Uvek mi ti pišeš i molim te nemoj samo da plačeš. Evo javljam ti se iz dalekog nekog sveta gde se živi sa osmehom svaki dan i svaki sat. Ovde nema tuge, patnje, boli, ovde nema podlih i odvratnih. Ovde te ne muče, ne tuku, ne hvataju za vrat, ne udaraju glavu o drvo, ovde nema haosa i laži. Ovde je, mama, mir!!!

Široka polja obasjana mirisom poljskog cveća, sunce toplo i vrelo, nebo plavo kao pučina. Ima ptica, mama, i cvrkuta, po koji leptir tek sleti mi na dlan. Možda je tvoj, mama?

Znaš, imam drugare ima dece punoooo dece, sedimo često pa pričamo. Joj, mama, šta se tim mojim drugarima sve desilo!!!

Pričamo onako svi zajedno tešimo jedni druge, delimo i dobro i zlo. To je drugarstvo, zar ne, mama?

Ej... imamo loptu pravu fudbalsku... ja branim, golman sam, sećaš se da su mi DRUGARI iz odeljenja poklonili golmanske rukavice, baš su bili tužni što odlazim, pa eto setili se...

Nisam Forlan još mi je kratka kosa, kažu mi da ipak budem Bufon. Dres, ako se setiš, pokloni nekom neka se dete obraduje, tako treba, mama, zar ne!? Nisam ljut što mi nisi kupila patike za rođendan, nema veze imam Nike i Puma nisam ih pocepao, mada mi viri palac ko tati pa cepa.

Znao sam da ćeš se pitati da li mi je hladno. Nije, mama! Toplo je proleće je, oblačim se slojevito kako si me ti učila. Orman mi je sređen ništa nisam razbacao. I dalje ne jedem boraniju... ne ljuti se odmah, sve ostalo da, nekad naručim jaja s paradajzom uuuuu to volim.

Slušaj, napravi nešto sa višnjama neki kolač ili tortu nema veze što ja nisam tu, nema smisla da sestre ne probaju. Čuvaj kosti za Šareta i suv hleb nemoj da bacaš, znam da ga voliš, ali te podseća na mene.

Mama uradi TO, nije on kriv što sam otišao.

Hteo sam još da ti kažem da su mi neki matori ovde par puta lomili vazu za cveće, nema veze, mama... budi jaka.

Što se rođendana tiče, neću ništa da pravim, mislim veliki sam 20. god ko pravi žurke u tim godinama.

Molim te samo upali kandilo i sveću kraj ikone naše slave za zdravlje tvoje, tate i seka.

Obećaj mi da nećeš da plačeš, molim te mi obećaj....

Ako dolaziš ponesi mi neke sitnice i pusti mi pesmu da čuju drugari.

I da... nastavi da živiš molim te živi, proći će mama, prolazi... samo im nemoj zaboraviti imena.

Ja te čuvam, majko, na levom ramenu, obrazu i u kosi. Mislim na tebe i dan i noć!

Kad budeš rešila da dođeš, rezerviši kartu u jednom pravcu do stanice SUNCOKRETI. Ja ću tu da te čekam, čim siđeš.

Budi jaka, ti čuvaš moj osmeh od zaborava... nije vreme drži se. Pa se vidimo...

Voli te i ljubi tvoj Aleksa!!!

Posvećeno Aleksi za rođendan
20. mart 1997. - 20. mart 2017. godine

MAMA"