Marko Tomaš: Od buntovnog klinca do rezigniranog sofiste

Tekst objavljen u rubrici Šta drugi pišu bez intervencija preuzimamo s prijateljskog portala e-Novine.

Piše: Vladimir Arsenić

Objavljivanje knjiga regionalne poezije u Srbiji prava je retkost. Ne računajući Tomaša Šalamuna koji je odavno svetski fenomen, a ne strogo i usko slovenački pesnik, u Srbiji su, koliko znam, objavljeni još samo izbor iz poezije Marka Pogačara i Dežulovićeve Pjesme iz Lore. Bilo je nekih ponovljenih izdanja koje su radile hrvatske izdavačke kuće koje su poslovale u Srbiji, pa su se tako pojavili i Glamuzinini Mesari, ali čini mi se da je to sve.

Nagoveštaj da bi se stvari mogle menjati dolazi iz LOM-a koji je nedavno u mini seriju izdanja izabranih pesama uvrstio i Marka Tomaša, jednog od najtalentovanijih postjugoslovenskuh pesnika koji ovu geografsku, ali i (est)etičku odrednicu nosi s punim pravom: živeći u gotovo svim bivšim republikama, Tomaš je u svoj pesnički svet, neodvojiv od ličnog identiteta, ugradio različita i plemenita iskustva dajući tako svojoj poeziji transgeneracijsku i transteritorijalnu razumljivost.

Varanje smrti u sebi sadrži izbor iz šest Tomaševih samostalnih zbirki: S rukama pod glavom, Mama ja sam uspješan, Život je šala, Marko Tomaš i druge pjesme, Zbogom fašisti i Bulevar narodne revolucije. Hronološki poređane pesme pružaju čitaocu uvid u pesnikov kreativni razvoj i daju odličan presek jedne, do sada veoma uspešne i produktivne karijere koja je za poslednjih dvanaest godina produkovala obilje materijala iz kojeg je naposletku načinjen ovaj izbor koji nosi pečat urednika LOM-a Flavija Rigonata.

Ako Varanje smrti posmatramo u celosti, a ne kao zbir pojedinačnih pesama, mada je i ovakvo čitanje legitimno i moguće, videćemo da ono nudi mogućnost učitavanja određene narativne strukture koja je uvek dobrodošla jer učvršćuje i daje osećaj zaokruženosti. U tom smislu, interesantno je primetiti da pesme skupljene iz prve četiri zbirke nose u sebi dominantan pankerski stav koji proističe iz lektire, kako muzičke, tako i književne. Zbogom fašisti i Bulevar narodne revolucije su neuporedivo više zastupljene, ali u pesmama iz ovih zbirki već preovlađuje drugačiji ton, lirskiji, rezigniraniji i, kudikamo, ljubavniji, iako je poezija Marka Tomaša tematski raznorodnija nego što je predstavljeno u ovom izboru. Ovakva, dakle, ustrojenost zbirke poziva na klasično biografsko tumačenje, kojem smo inače skloni jer smo odgojeni u romantičarskoj tradiciji koja, uprkos svojim ograničenjima, u slučaju Rigonatovog čitanja Marka Tomaša mahom funkcioniše. Dakle, dinamika unutar zbirke odražava razvoj ličnosti, odnosno nudi nam neku vrstu Bildungs- ili coming-of-age narativa u kojem se buntovni klinac nakon mnogih razočaranja pretvara u rezigniranog kafanskog sofistu prepunog životnog iskustva koji se uz čašicu priseća bivšeg (boljeg) života i nekadašnjih ljubavi.

Međutim, ne bih smeo da zbirku svedem na jednu dimenziju, posebno što poezija Marka Tomaša, već svojim naslovima zahteva i dodatno angažovanje, odnosno ukazuje i poziva na vrlo eksplicitno političko čitanje. U prvim zbirkama se ono svodi na jedan dominantno rugalački stav prema svetu koji nije lišen autoironije što je vidljivo, na primer, u pesmi Marko Tomaš, ali se u onima iz zbirke Zbogom fašisti, a posebno u verovatno najvažnijoj koju je ovaj pesnik napisao Pismu Venjički, pretvara u jednu vrstu rezignacije praćene autodestrukcijom jer je uvid u stvanje stvari potpuniji, te je i svest o (ne)mogućnosti promene jasnija i ako božanska votkica ne pomogne onda nam zaista pomoći i nema.

Usredsredivši se na mahom ljubavne pesme Rigonat je donekle sveo Marka Tomaša na manju meru, ali je uspeo da uobliči zbirku koja svojom celovitošću daje pesmama novi smisao. Ispao je Marko Tomaš ljubavni pesnik par excellence, što nije nužno zlo, ali u kombinaciji sa pojačanim emocijama, povremeno, srećom retko, desi se da isklizne iz šina i zaluta na neprijatan teren patetike i derta koji ima više veze sa kafanom, a manje sa poezijom. Da je zbirka pružila priliku nekim pesmama da ostanu zatajenije, da se smeste između nekih drugih u svoje prirodno okruženje u koje ih je i sam pesnik postavio, one bi sijale drugačijim sjajem, zaštićene od velikih ogledala (da parafraziram Lorku). Ono što želim da kažem je da postoji poredak stvari unutar pesničkih zbirki i da pomeranja samih pesama dovode do njihovog drugačijeg čitanja. To ne čini Marka Tomaša manje kvalitetnim pesnikom, niti Flavija Rigonata manje dobrim urednikom, samo je došlo do promene fokusa. A svaka promena perspektive je dobrodošla.

Marko Tomaš je učio na sjajnim izvorima poput Sandrara, Bukovskog, Vejtsa, Koena i uspeo je da poput njih svoju poeziju očuva čistom, da je ne iskvari i ne banalizuje, čak i u retkim trenucima kada sklizne u preterani patos. Naime, ono što njegovu poeziju izdvaja jeste naboj iskrenosti koji čak ide do toga da se on svesno odriče "pesničke veštine" zarad emocije. Ova "žrtva" mu možda neće doneti svu ljubav kritike, ali će mu svakako obezbediti čitanost kakvu njegova poezija zaslužuje. Varanje smrti ima sve šanse da postane presedan i paradoks u našoj izdavačkoj praksi, nešto što se odavno nije videlo - poetski bestseler. Voleo bih da se to dogodi, jer poezija Marka Tomaša to svakako zaslužuje.