Danis Tanović: Da je sad ‘41, niko glasa ne bi podigao

Dobitnik niza najprestižnijih nagrada (Oskar, Srebrni medved...) za filmove “Ničija zemlja”, “Epizoda u životu berača željeza”... reditelj Danis Tanović gost je 20. Festivala autorskog filma u okviru koga je publika s posebnim pijetetom i rečima hvale ispratila njegov film “Tigrovi”, baziran na istinitom događaju, koji umetnički snažno i beskompromisno vivisekcira savremeni svet kojim vladaju interesi.

Tekst u rubrici Šta drugi pišu prenosimo bez intervencija sa portala Blic.

S kojim osećanjem, očekivanjem dolazite u Beograd?

- Pomešano. Drago mi je zbog Stefana (Arsenijevića), Srdana (Golubovića, prim. aut.), video sam se s Purišom koga izuzetno cenim i poštujem... Bilo je i malo nelagode. Nisam bio u Beogradu od 1991. Tačnije, poslednji put sam bio tu na predstavi “Dozivanje ptica” Harisa Pašovića u Jugoslovenskom dramskom. To je bio moj zadnji konkretni dodir sa Beogradom. Nije bilo konkretnih, odnosno da ih tako nazovem filmskih razloga da dođem, a ne znam zašto bih inače dolazio, ničim nisam vezan za Beograd.

Vaš film “Tigrovi” bavi se istinitom pričom o prodavcu koji se suprotstavio kompaniji u kojoj radi jer prodaje štetno mleko za bebe... Šta vas je motivisalo da ga radite?

- Teško je govoriti samo o jednoj stvari koja vas motiviše. Ali oficijelni podatak da milion i po dece umire zbog nezaštićenosti, odnosno jer su predmet manipulacija jeste alarmantan. Priča o čoveku koji je pokušao da se suprotstavi pa se prepao, pa odustao, ucenjivao... dotakla me. Čovek je ostao bez porodice. Otac sam, imam decu, mislim da je strašno da ikome dete umre, a pogotovo zbog glupih razloga kakav je štetno mleko za bebe. Problem je kompleksan, možemo govoriti o prljavoj vodi, o daljem osiromašenju ljudi kojima se prodaje nešto što im nije potrebno. Strahovit nemoral, beskrupuloznost koji idu uz zakon profita. Ne možemo stalno govoriti „da“, zgražavati se i sedeti skrštenih ruku. Pa, da je danas ‘41, mislim da partizana ne bi bilo, svi bi lajkovali revoluciju na Fejsbuku i vikali: „Vidi, Nemci!“.

Impresivna je vaša rediteljska karijera, a kad se osvrnete na nju...?

- Ne osvrćem se. Ne uzimam ja sebe previše ozbiljno. To je taj neki bosanski duh. 

Kako vidite eks-YU prostor sada?

- Tužno. Bezidejno. Povratak nacionalizama. Stalno se vrte iste priče, ljudi su obezglavljeni. Ovo je Orvelovo vreme, s Guglom, Fejsbukom, ljudi dobrovoljno pristali na sve. No, mene raduju ljudi kakvi su Srdan i Stefan. Odmah smo postali braća po filmu. To su ljudi s kojima delim viziju sveta za koju se borim.

Vaše viđenje pozicije, (ne)moći umetnosti danas?

- To je na nivou spekulacije, ko može odrediti precizan uticaj i domet nekog filma na primer. Ako ovim filmom pomognem da preživi ijedno dete, onda sve to ima smisla. Lično, radim s namerom da pokrenem nešto dobro, a za ostalo... Umetnost povezuje ljude na najlepši način, kultura takođe.

Često se čuje koliko je marginalizovana...

- S namerom!

I kako se entertejment predstavlja kulturom...?

- To je naša krivica. Često s tatom pričam, pa kad mi on priča o tome kakva smo mi generacija, ja velim: pa vi ste nas napravili, a i rat. Nisam ga ja napravio. Umesto da su se ljudi digli i rekli - nemojte to da radite, cela se bivša YU ponašala kako se ponašala i sad smo tu gde smo.