Damir Dvorniković: Da nam dugo poživi draga planeta!

Piše: Damir Dvorniković za Radiosarajevo.ba

Sviđalo joj se to istraživanje i priprema za ispit. Ona nije od onih studenata što se bace u trans štrebanja deset dana prije nego će izaći pred profesora. Voljela je taj studentski život, energiju, ideje i spoznaju da silna vrata čekaju da se otvore. A staza i stazica kojima se može poći je bezbroj. Dani na faksu su divni. Podesila je malo kacigu skafandera i taman kad je zraknula na mjerač da vidi koliko još kisika ima na raspolaganju do povratka u kupolu, ugleda nešto na tlu.

Nekoliko starih novinskih stranica prekrivenih sivkastim sitnim pijeskom. Nailazili su njene kolege, a i ona ranije,  na takve i slične listove. Čitali su i gledali u raznim dokumentarnim materijalima o toj sklonosti ljudi iz davnih vremena da tabire dnevne novine i sedmične magazine. Zato i nije ostala paf. Ali nešto joj privuče pažnju. Širokim al' kvalitetnim rukavicama potjera kontaminiranu prašinu s listova i zagleda se u krupni naslov

„SKRETANJE PAŽNJE NA ODRŽIVOST PLANETE ZEMLJE I NJENU BUDUĆNOST“

U nastavku teksta se govorilo kako su neki objekti i znamenitosti u raznim gradovima nakratko zamračeni da bi se simbolično ukazalo u „kom pravcu ide ovaj voz“.

Oči joj uloviše i rečenicu: “Primičemo se ekološkom ambisu“. Pročitala ju je još jednom. „Čuj, primičemo se. .“, nije znala bi li zaplakala ili se smijala. E, dragi ljudi moji, pomislila je, vi ste si priuštili zabavu, ali za ovaj afterparty u kojem sam ja, čisto sumnjam da bi se neko od vas mijenjao sa mnom.

Dopade joj se članak u kome se šačica građana nekog gradića buni što općinski načelnik daje obalu rijeke preduzimljivom ugostitelju da tu pravi parking. Eh, simpatično izgleda taj bunt, ali vlast je vlast. A i posjetioci će moći drito iz auta uskočiti u restoran, kafić, šta li već.

Sjetila se lekcija iz Moje okoline iz onih prvih školskih godina. Parkinzi su „pojeli“ travu i parkove, fabrike i auta isisali kisik iz zraka i šuma, a ljudi svojom nebrigom, pohlepom i agresijom, ukorijenjenom u genima, dokusurili sve ostalo. I planeta je kleknula. Danas se svi snalaze kako znaju i umiju ali nije to ni nalik životu kakav gleda u starim filmovima.

Čučeći je buljila u stranicu zamišljena, pa shvati da se već smrkava. Pogleda u džinovsku kupolu na nebu, vidje da nije gužva na naplatnim rampama liftova koji vode do nje i bi joj lakše. Odluči da prošverca novine koje je našla, te ih ubaci u ruksak. Dekontaminirat će ih kad stigne kućici, a i njenom momku će biti drago da prelista stranice o fudbalu, košarci, rukometu, tim drevnim sportovima. Bit će mu zanimljivi i tekstovi o pljačkama, krađama starih auta i drugim raznovrsnim kriminogenim nepodopštinama. Nije baš našla one kamičke što je tražila za ispit, ali nema veze, nastavit će u ponedjeljak. Uostalom zaslužila je predah, pa petak je. Nadala se da je njen dragi uspio nabaviti od švercera dec, dva onog dobrog crnog vina od prošlog vikenda. 

Oraspoložilo ju je baš što je nabasala na ovaj artefakt iz 21. stoljeća. Znala je za toliko dobrih stvari i ljudi iz tog vremena. A i onih loših. Smijuljila se. Dok se primicala džipu, sine joj da mu ubrzo ističe registracija, a i gume ne bi bilo zgoreg, promijeniti. Ideju odakle namaći pare nije imala ni u peti. Ali osmijeh joj nije silazio s lica. Huknula je u skafander, upalila svoj električni autić i krenula prema ulazima u stakleni grad nalik akvariju.

Baš se nešto dobro osjećala. „E vala moram oprati kosu čim stignem kući“, pomisli.