Tihi ubica iz vašeg doma: Nema miris i ukus, a uvijek je fatalan

Riječ je o bezbojnom plinu, bez mirisa i ukusa, koji ne iritira sluznice.

Nastaje kao produkt izgaranja tvari koje sadrže ugljik bez dovoljne količine kisika u zraku, što se u domaćinstvu događa pri gorenju drva u kaminu ili pećima te kod plinskih pećnica, uključujući i plinske bojlere.

Pored toga CO obiluju i automobilski ispušni plinovi, što može biti posebno opasno ako upalite auto u zatvorenoj garaži.

Trovanja ugljenmonoksidom su učestala zimi, ali se mogu desiti i ljeti o čemu svjedoči i poslednji slučaj iz Hrvatske.

Strava na brodu: Putnici nisu otrovani hranom, sumnja se na plin

Kisik je neophodan za naše tijelo da bi ono moglo pravilno funkcionirati. Veže se za hemoglobin u eritrocitima te prenosi krvlju do svih ćelija našeg organizma.

Ugljenmonoksid i kisnik veliki su rivali što se tiče vezanja za hemoglobin, a u toj priči najveći je problem što CO ima 150 do 300 puta veći afinitet prema hemoglobinu od kisika.

U praksi to znači da će i manja koncentracija ugljenmonoksida u zraku "istisnuti" kisik iz krvotoka, što će dovesti do gušenja.

Kada se CO veže za molekulu hemoglobina nastaje spoj koji se zove karboksihemoglobin, koji je izrazito crvene boje.

Upravo to je razlog zbog čega ljudi koji su umrli od trovanja ugljenmonoksidom ne izgledaju modro kao većina žrtava gušenja.

Osim za hemoglobin, ugljenmonoksid se veže i za molekulu mioglobina koji se nalazi u mišićima. Kada ugljenmonoksid preuzme kontrolu nad mioglobinom, nastaje drastičan gubitak snage i žrtva često pada paralizirana. Nailaskom na bolesnika u takvom stanju lako je prevideti mogućnost trovanja ugljenmonoksidom pa je to potrebno uvijek imati na umu kako bi se moglo na vrijeme intervenirati.

Kod simptoma akutnog otrovanja s CO-om, koji nalikuju gripu, prvo se pojavljuju simptomi poremećaja rada organa koji najviše zavise o kisniku, a to su centralni nervni sistem (glavobolje, vrtoglavice, grčevi) i srce (tahikardija, visok krvni pritisak).

Trovanje ugljenmonoksidom može dovesti i do zatajivanja drugih važnih organa, što se očituje plućnim edemom, akutnim zatajenjem bubrega, odumiranjem mišića, oštećenjem srčanog mišića i sličnim.

Ukoliko se preživi akutna faza otrovanja, mnogi preživeli još neko vrijeme će proživljavati mučninu, vrtoglavice, poremećaje govora, vida i sluha, kao i poremećaje koncentracije.

Ukoliko se simptomi ne povuku u roku od 2-3 sedmice došlo je do trajnog oštećenja.

Kod hronične izloženosti ugljenmonoksidom, zabilježena je povećana učestalost obolijevanja od koronarne srčane bolesti (što uključuje anginu pektoris i infarkt srca).

Kako pomoći kod trovanja ugljenmonoksidom?

Najbitnije je provjetriti prostorije. Primetite li osobu za koju posumnjate da je otrovana ugljenmonoksidom, treba je odmah odvući na svijež zrak, pozvati Hitnu i pružiti prvu pomoć.

U slučaju teškog otrovanja, jedina efikasna medicinska pomoć sastoji se u dugotrajnom davanju 100 postotnog kisika na masku jer se na taj način povisuje koncentracija kisika u krvi.

Kao i u bezbrojnim drugim slučajevima, i ovdje je ključ u prevenciji: treba redovno provjetravati prostorije. Osim što ćete na taj način izbaciti ugljenmonoksid iz prostorije, omogućićete ulazak svježeg zraka, punog kisika neophodnog za pravilan proces izgaranja.

Jedini način da na vrijeme otkrijete opasnu koncentraciju CO-a u vazduhu je da nabavite detektor ugljenmonoksida.

Aparat će se oglasiti alarmom kada koncentracije CO-a u prostoriji dosegne nivo viši od dopuštenog i na taj vam način dati do znanja da je potrebno istog trenutka napustiti prostoriju u kojoj boravite te da je neophodno prekontrolirati uređaje za koje sumnjate da bi mogli biti izvor tog opasnog plina.