BojanTončić: Domovina je sloboda
Radiosarajevo.ba
Renesansu nacionalizma u socijalističkim zemljama ne treba posmatrati kao simptom razrešenja krize, već samo kao povratak društva na polazne pozicije pogrešnog puta
U nedelju ujutru, 7. marta, umro je Mihajlo Mihajlov, borac za slobodu izražavanja i kritičko mišljenje, hrabri, nepotkupljivi intelektualac, filozof, pisac i prevodilac, profesor ruske književnosti; u vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije osuđivan za verbalni delikt koji je zbog napisane i izgovorene reči robijao. U demokratskoj javnosti označen je kao jedan od najpoznatijih disidenata u Istočnoj Evropi. To, u izvornom značenju te reči, nije bio - nikada nije pripadao vladajućem političkom establišmentu.
Rođen je u Pančevu 1934. u porodici ruskih emigranata, a prvi put je uhapšen u Zadru 1965. zbog zbirke eseja Leto moskovsko čiji je prvi deo objavljen u beogradskom časopisu "Delo". Na intervenciju tadašnjeg ruskog ambasadora hapšenje je tražio jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito.
Neke od najpoznatijih Mihajlovljevih misli nastale su iza rešetaka: u Zadru je zbog Leta 1966. osuđen na tri i po godine zatvora i zabranjeno mu je javno istupanje u trajanju od četiri godine. Nekoliko godina posle izdržane kazne, ponovo je u Novom Sadu osuđen na sedam godina zatvora zbog "neprijateljske propagande". Drugu robiju zaradio je nizom tekstova u listu NewYork Times.
„Tamnica, ćelija, rešetke. Iznenada se otvaraju vrata i čuvar kaže:'Hajde kupi stvari i izlazi'. Ponekad, ređe, to znači izlazak na slobodu. Najčešće je to prebacivanje u drugu ćeliju, ili u drugi zatvor. I niko te ne pita hoćeš ili nećeš, i nikada ne znaš kada će te pozvati. Tako je u tamnici - a na slobodi? Bolest, zemljotres, saobraćajni udes u najnezgodnije vreme ulaze u naš život. Mi kupimo svoje stvari i izlazimo iz zatvora. Ali, da li se ikada događa da mi izađemo na slobodu“, zabeležiće Mihajlov u zbirci Nenaučne misli izdatoj u Velikoj Britaniji i Kanadi 1979, a u Srbiji 2004. (Brimo, Beograd, 2004.).
Iz zatvora je izašao 1977, potom je u Americi predavao rusku književnost na uglednim univerzitetima. U liberalnoj jugoslovenskoj štampi oglašavao se od kraja osamdesetih, kad god mu je ustupljen prostor, a u vreme raspada bivše Jugoslavije najzapaženije su bile njegove kolumne u Borbi i Našoj Borbi. U Beograd je povremeno dolazio nakon uvođenja višepartijskog sistema, a napokon je, 2001, odlučio da se preseli u jedan mali stan na Obilićevom vencu.
Jedan od poslednjih intervjua dao je avgusta 2008. e-novinama u tom stanu, pretrpanom knjigama koje nam je pokazivao; imao je gotovo sva izdanja svojih knjiga na svim jezicima "Ruske teme" (1966), "Planetarna svest" (1967) i "Nenaučne misli" (1979), kao i kapitalne studije Povratak inkvizitora i Niče i ruski neoidealizam koje su prevedene na veliki broj jezika. Naravno, i srpsko izdanje Leta moskovskog iz 1990.
Razgovarali smo i povodom smrti Aleksandra Solženjicina:
*Sukobili ste se u polemici koja je odjeknula evropskom intelektualnom javnošću; pojednostavljeno, Vi ste pisali o slobodi i demokratiji, a Solženjicin o pravoslavlju i naciji. I niste bili jedini koji se njemu suprotstavio? Najpre ste reagovali na Solženjicinovo “pismo vođama”?
Bio sam oduševljen Jednim danom u životu Ivana Denisoviča, tamo ima “gorih” stvari nego u mom Letu moskovskom. A mene su sudili zbog Leta. U međuvremenu sam ja otišao u Moskvu, došli su na vlast Brežnjev i Kosigin koji su počeli proces restaljinizacije, i kada je Leto izašlo, njihov ambasador Puzanov je napravio demarš Titu, ali su me uhapsili. A pre toga su me hvalili.
*A gde ste se suštinski razišli?
Zbog njegove podrške autoritarizmu. Jer u pismu vođama on kaže “i dalje budite vođe, ali, možda u drugom pravcu”.
*Ključna pitanje u toj polemici je bilo demokratija ili nacionalizam?
Da, jer nacionalizam pre ili kasnije dovede do noža. Teško da postoji neki blagi nacionalizam. “
(E-novine, 13. avgust 2008.)
Nevini robijaš Mihajlo Mihajlov nikoga nije mrzeo, uprkos patnji iza rešetaka; odavao je utisak čoveka koji bi i sa Titom rado porazgovarao. Njegov prijatelj advokat Nikola Barović kaže da su Mihajlova ostali robijaši obožavali, jer je za svaku sitnicu koja nije bila u skladu sa zatvorskim propisima štrajkovao glađu, što odmah objavi strana štampa. Tako je u Požarevcu isposlovao da se u samice stave patos i staklo na prozore, a da zatvorenici dobiju ćebad. Godinama kasnije, kaže Barović, širila se u jugoslovenskim zatvorima i sudnicama legenda o Miši Mihajlovu.
Glađu je i u Sremskoj Mitrovici Mihajlov obezbedio da robijaši dobiju, recimo, pravo na letnju garderobu, da stražara pozdravljaju samo ujutru, ali i da mogu da nose bradu i brkove, iako mu to tada nije padalo na pamet.
„Branio sam ljude optužene za najteža krivična dela i govorili su mi da ne treba da brinem o Miši, jer o njemu brinu robijaši kojima je štrajkom glađu izborio elementarna prava. A Miša mi je, kad je izašao, u svom stilu, rekao, da, kad su dobili gotovo sve što su tražili, a neke zahteve su izmislili da bi bili odbijeni - nema smisla da ne nosi bradu", podseća Nikola Barović čiji je otac Jovan Barović branio Mihajlova na drugom suđenju. Mihajlo Mihajlov nije se predavao, govorio je, pisao protiv nasilja. A svima je davno oprostio.
Hvala.
e-novine/radiosarajevo.ba
Radiosarajevo.ba pratite putem aplikacije za Android | iOS i društvenih mreža Twitter | Facebook | Instagram, kao i putem našeg Viber Chata.