Piše: Sofija Mandić, za Inicijativu Građanke za ustavne promjene
Ako pokušamo da uočimo malobrojne razlike na putu dve zemlje, one su vidljive tamo gde deluju Građanke za ustavne promjene u Bosni i Hercegovini – u oblasti rodne ravnopravnosti. Srbija je, sticajem neplaniranih okolnosti, svoj Ustav za 21. vek donela 2006. godine. To se dogodilo nakon što je Crna Gora napustila državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, praktično primoravši Srbiju na samostalnost i usvajanje novog Ustava. Tako su se ustavne promene dogodile pre nego što je Srbija formalno krenula putem Evropske unije (sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je potpisan tek 2008. godine).
Vezano: Gdje su ostali / BiH nije demokratska država jer u njoj nema jednakog biračkog prava
Međunarodna zajednica, na čelu sa Venecijanskom komisijom Saveta Evrope, je imala zamerke na rešenja Ustava iz 2006. godine, pre svega kada je u pitanju položaj pravosuđa. Međutim, Komisija je uputila i neskrivene pohvale za sadržaj ustavnih načela i odeljak o ljudskim i manjinskim pravima. U svom mišljenju iz 2007. godine, ona navodi da Ustav „sadrži jedan broj važnih i poželjnih načela koja su osnovna za svaku demokratsku državu“, kao i da je trećina članova Ustava posvećena osnovnim pravima, što je „sa međunarodnog i uporednog aspekta, zaista izuzetno“. Komisija dodaje da je Srbija time pokazala da su ljudska prava sastavni i važan deo domaćeg ustavnog prava.
Vezano: Analiza / Učešće građana u ustavnim promjenama: Iskustva u BiH i regionu
Dakle – ako Bosna i Hercegovina u nečemu treba da se ugledaju na Srbiju, to su onda upravo ustavne odredbe o osnovnim pravima, uključujući tu i posebne garancije i težnje ka unapređenju rodne ravnopravnosti.
Ključne ustavne garancije
Kada kažemo da se Ustav Srbije temelji na principu rodne ravnopravnosti, to znači da on svojim garancijama teži ostvarenju ovog principa. Najvažnije među njima su one kojima država jemči ravnopravnost polova i obavezuje se na razvijanje politika jednakih mogućnosti ; zabranjuje diskriminaciju po osnovu pola ; garantuje učešće u upravljanju javnim poslovima pod jednakim uslovima ; kao i zastupljenost i ravnopravnost oba pola u sastavu Narodne Skupštine .
U privatnoj sferi Ustav garantuje ravnopravnost supružnika i roditelja; ravnopravnost bračne i vanbračne zajednice i dece; posebnu zaštitu porodici, majkama i samohranim roditeljima.
Prethodno važeći najviši pravni akti su sadržali neke od pomenutih garancija. To su zabrana diskriminacije na osnovu pola , posebna zaštita porodice, dece i majki , ravnopravnost bračne i vanbračne dece , ravnopravnost supružnika , posebna zaštita žena na radu i pravo na zdravstvenu zaštitu u slučaju trudnoće i porođaja . Dakle, zabrana neravnopravnog tretmana je obuhvatala uglavnom „klasične“ oblasti zaštite ranjivih grupa – oblast rada, socijalne zaštite i zaštite porodice.
Ustavom iz 2006. godine se otišlo korak dalje – postojeće garancije su proširene i detaljnije regulisane, dok su kao potpuno nove uvedene one koje se tiču prava žena na ravnopravno učešće u odlučivanju i upravljanju javnim poslovima, uz obavezu razvoja politika jednakih mogućnosti.
Uticaj na promenu stvarnosti
U Srbiji se pravne norme koje garantuju najviše standarde ljudskih prava uglavnom usvajaju sa entuzijazmom. Imajući u vidu da vladavina prava i dalje nije uspostavljena i da se na primenu i efekte dobrih propisa često čeka predugo, može se postaviti sasvim legitimno pitanje – da li su i u kojoj meri nove ustavne garancije donele promenu u stvarnosti, odnosno načinu na koji žene žive? Odgovor na ovo pitanje je ipak pozitivan.
Primera radi, zahvaljujući ustavnoj garanciji o ravnopravnoj zastupljenosti polova u najvišem predstavničkom telu i posebnim merama za otklanjanje diskriminacije, izmenjena su pravila izbornog postupka. 2011. godine uvedeno je pravilo prema kome najmanje svako treće mesto na izbornoj listi političke partije ili koalicije mora biti mesto rezervisano za manje zastupljen pol. Ovakva izmena pravila, koja je potekla iz Ustava, je dovela do toga da u Narodnoj Skupštini već skoro deceniju preko 30% sastava čine žene. Kolika je ovo promena svedoči podatak o tome je nakon prvih višestranačkih izbora u Srbiji udeo žena u Skupštini iznosio 1,6% a nakon izbora 2000. godine 10,8%. Sa povećanjem broja poslanica, kontinuirano se povećavao i broj žena koje zauzimaju najviše pozicije u izvršnoj vlasti, posebno u Vladi.
Na planu razvoja politika jednakih mogućnosti je takođe učinjen značajan napredak –učinjen je dodatni napor ka izgradnji sistema zaštite od nasilja u porodici, posebno krivičnopravnog; sva normativna i strateška dokumenta sadrže osvrt na uticaj na položaj muškaraca i žena; sve državne evidencije se vode podeljene po polu, u proces izrade i usvajanja budzeta je takođe uključen rodni aspekt. U oblasti radnog prava su usvojena gotovo revolucionarna rešenja – prema kojima poslodavac mora obezbediti jednaku zaradu za rad iste vrednosti; ne može biti otpuštena tokom trudnoće ili odsustva radi nege deteta; oba roditelja ravnopravno mogu koristiti odsustvo radi nege deteta; žena može koristiti dnevnu pauzu za dojenje i lekarski pregled u trudnoći; ne može biti upitana za trudnoću ili roditeljstvo pri zapošljavanju; ne može raditi noću do detetove treće godine i sl.
Dakle, navedene promene – a pomenute su samo neke – su svoje jasne temelje pronašle upravo u ustavnim odredbama. Bez njih, teško da bi došlo do zakonskih i stvarnih promena u položaju žena.
Put do postizanja cilja
Uvođenje politika jednakih mogućnosti u sve sfere društva nije bilo slučajano. Ovo je bio strateški cilj dobro organizovanog ženskog pokreta u Srbiji. Ženske aktivističke grupe su se tokom devedesetih godina pretežno bavile antiratnim aktivizmom, a žene kao pojedinke su uglavnom bile isključene iz stranačkog života i odlučivanja o državnim pitanjima. Nakon 2000. godine, pristup se menja – antiratni aktivizam su zamenili jasni politički zahtevi – zasnovani na ideji da muškarci i žene moraju biti potpuno ravnopravni i da državni organi imaju obavezu da postojeće neravnopravnosti uklone. Ovaj zahtev se pre svega odnosio na najviši pravni akt – Ustav podjednako pripada građanima i građankama i treba da služi uspostavljanju jednakosti.
Dakle, žene su došle do cilja ujedinjeno – solidarno, sa verom u zajedničke vrednosti. Te vrednosti su bile važne za sve žene, bilo da su one političarke, novinarke, nezaposlene, rade u biznisu, državnim institucijama, na univerzitetu ili su žene sa sela. Svest o nejednakostima koje reprodukuje sistem u položaju žena i muškaraca bile su jače od nemalih razlika u životu ovih žena.
