Ispovijest iz banjalučkog pritvora koje se ne bi postidjeli ni Luburić, Mugabe, Lukić...

Ispovijest Banjalučanina - Dalibora Savića objavljena je na Facebook grupi "Pravda za Davida", a ovaj aktivist grupe koja se bori da se zadovolji pravda i sazna istina u slučaju ubistva Davida Dragičevića govorio je o policijskoj brutalnosti i torturi koju je prošao u policijskoj stanici u Banjoj Luci.

Njegov ispovijest bez bilo kakvih intervencija prenosimo u cijelosti: 

"Dana 31. 12. 2018 godine oko 18:45 h sam šetao Banjalukom. Kada sam se približio trgu, primjetio sam da je trg pun policije.

Iz prethodnog iskustva sam bio svjestan da su pojedini policijski službenici spremni da vas isprovociraju ili da vam se ispriječe na putu i da vas bez razloga uhapse ili pretuku. Moglo se to vidjeti iz bezbroj videopriloga koji su preplavili internet mreže u posljednjih mjesec dana. Iz straha da se nešto nepredviđeno ne desi, uzeo sam telefon i počeo snimati video uživo na Fejzbuku, a isti taj video je pratilo nekoliko stotina građana, drugi telefon koji sam nosio, upalio sam da snima ton.

Bojao sam se da mi ovaj telefon MUP-ovci ne razbiju, pa ostadoh bez dokaza. Stavio sam taj drugi mobilni u džep, tako da je mikrofon okrenut vani. Snimao sam i ušao na trg. Trg je bio pun policajaca. Prilikom prolaza kraj prve grupe policajaca čuo sam jednoga policajca kada je rekao gledaj onoga, on nas snima. Pričao je to na telefon. Odma poslije toga presreću me kornjače i derući se na mene, naređuju da ugasim telefon. Poslušao sam, odmah sam telefon spustio i ugasio. A to se vidi i na priloženom snimku koji je na ovom LINKU.

Međutim, iz blizine ima drugi video koji je snimljen i na kome se vidi kako me policajac optužuje da sam mu opsovao majku i to je bio izmišljeni razlog zbog kojeg su me uhapsili tu večer.
Evo LINK i tog videa.

Stavili su me u auto i odvezli u policijsku stanicu centar. Bili su brutalni i kada su me uveli u sobu lijevo, ušao je policajac crnoga tena i upitao svoje kolege zbog čega sam ja tu. Oni su mu rekli da sam jedan od pravdaša, narkoman sa trga koji traži pravdu. Tada se taj policajac, crnoga tena, počeo derati i uzeo hemijsku koju je bacio na mene psujući mi mater i doslovno izrekao sljedeće.

Citiram:

”J***m ti mater narkomansku, j**o te Davor u usta, j***m li vam majku izdajničku, pa do kada nas mislite više j******i na tom trgu! Jebo vas narkoman David u sred usta mrtav onakav." 

Tada se drsko primakao i unio mi se u lice, pitajući me da li hoću pravdu. Odgovorio sam da hoću, a onda me udario šamarom. Jedan od policajaca ga je uhvatio za ruku i rekao: “nemoj bez rukavice”.

Rekao sam im da prave grešku, jer ja sam častan i pošten građanin i ničim nisam zaslužio da me se udara.

Dali su mi stolicu da sjednem i počeli su da prave nekakav zapisnik. Izrazio sam želju da ne dajem nikakve izjave bez prisustva advokata. Rekli su mi da mi advokat ne treba. Pisali su i sročavali nekakvu priču koja nije imala nikakve veze sa stvarnim događajima. Upozorio sam ih da to nije tako i da ću potpisati samo ono što je istina. Tada je ustao policajac po imenu Njegoš i rekao da će biti onako kako oni kažu, istovremeno vadeći iz džepa rukavice i navlačeći ih. Prišao je, uhvatio me za kragnu jakne, podignuo me da stojim i počeo da me šamara, pridružio mu se još jedan policajac kome ne znam ime, ali facu sam mu dobro zapamtio.

Svaki put kad bi od koga dobio šamar, pogledao bih ga u oči i nasmiješio se. To ih je iritiralo do te mjere da su ludili. Sa strane, policajac u civilu koji radi na krvnim deliktima, prišao je i rekao Njegošu i drugome njegovom kolegi da mu naprave mjesta.

Obratio mi se i rekao: "Udarat ću te u tjeme, izbrisat ću ti taj osmijeh sa lica, majku li ti j***m bolesnu, na taj način mogu da te ubijem, a patolog može da konstatuje, samo prirodnu smrt.”

Navukao je rukavice, gurnuo me da sjednem i počeo da me udara u tjeme svom snagom.

Glava mi je brujala kao da mi lonac na glavu nabijaju. Stalno sam ga gledao u oči, sa smiješkom na licu sam posmatrao sve ove koji su se silili na meni. Smiješio sam se, jer nisam želio dozvoliti da me mafija ubije bez osmijeha. Želio sam da u slučaju smrti, moja žena, djeca i porodica cijela, znaju da sam umro čineći nešto što mi je bilo bitno u životu i da im olakšam bol svojim osmijehom. Da vide da sam umro sretan i veseo, baš onako kako me znaju i onako kako sam i živio.

Onom policajcu crnog tena je dosadilo više slušati moje pridike koje sam im držao uz osmijeh dok su me udarali i onda je uletio, derući se i tjerajući sve da izadju iz prostorije. Rekao je ”svi van, osim POPA”.

Tada, njih dvojica, Njegoš i ovaj drugi krvnik sa njim u policijskoj uniformi ostaju tu, drugi izlaze van. Sjeli su za sto i pisali su nešto.

Da li je Njegošu nadimak Pop ili tako ovog drugog zovu, ne znam, ali ću saznati. Dali su mi da potpišem nekakve papire. Ja sam uzeo da pročitam, a onda je Njegoš istrgao mi list iz ruke i rekao da će on da mi pročita jer sam ja spor. Rekao sam da njima ne vjerujem ništa jer su oni nečasni policajci. Tada me udario opet par puta šamarom, a ja sam mu se smijao. Rekao sam da ću potpisati samo ono što pročitam od prvog do posljednjeg slova i ukoliko to bude samo ona pisana istina koja se desila tu večer.

Vratio mi je papir pročitao sam zapisnik do pola a onda je opet izgubio živce i udario me u glavu uz riječi “brže to malo”. Dekoncentrisao me, pa sam uzeo zapisnik da pročitam ispočetka. Tada su njih dvojica poludjeli i počeli opet da me udaraju, a crni koji je bio u hodniku, ipred sobe u kojoj sam ispitivan, opet je uletio i reagovao, zamolio ih da to završe jer me više nemože podnijeti, niti me više može slušati i da će morati izvaditi pištolj i pucati mi u glavu.

Tada su konačno dozvolili da pročitam zapisnik koji sam odbio potpisati, kao i sve ostalo. Odveli su me u drugu prostoriju da obavim poziv. Nazvao sam svoju punicu. Rekao joj da sam uhapšen i da javi mome ocu da me ovi tuku. Tada je taj crni policajac skočio, prekinuo vezu i mene zgrabio i izbacio iz te kancelarije. Mrmljao je kako bi me rado zadavio i oči mi povadio. Vratio me u sobu gdje sam predhodno bio i gurnuo u stolicu.

Žalio se Njegošu kako sam rekao to što sam rekao na telefon, a onda su ušla dva policajca obučeni kao kornjače, pitali su me zbog čega sam tu i rekao sam kako jeste, ni zbog čega. Njegoš im je rekao da sam ja onaj sa trga što ih je snimao, a tada je jedan od kornjača uzeo kacigu i pokušao me sa njom udariti u glavu. Izmakeo sam se i nasmijao, on me promašio. Rekao sam, pa zar su sve nasilnike i psihopate zaposlili u MUP.

Tada je on bacio kacigu na sto koji je uz prozor i mislio sam da je staklo puklo od udarca i rekao da će me slomiti.

Rekao sam da su zakasnili jer su me njegove kolege prebile prije njih i nastavio se smiješiti, a tada ih je uhvatio crni i zamolio da izađu uz riječi ”pustite ga, vidite da je lud” dobio je on svoje.
Sve je to mirno i bezosjećano posmatralo desetak policajaca koji su bili prisutni u MUP-u, ali i jedna gospođa, ili gospođica u civilu po imenu Ranka. Ona je posmatrala iz hodnika dugo.

Tada su me pritvorili u ćeliju u kojoj sam proveo ostatak noći i pustili su me ujutru iza 5 sati.

Isti taj dan 1. 1. 2019. godine objavio sam kratak tekst uz video koji sam snimao do hapšenja. Policijska mafija je to upratila, istu tu večer sam krenuo u crkvu Hrista spasitelja u Banja Luci da zapalim svijeću. Sa druge strane ulice oko 16:40 me dočekalo desetak policajaca koji su me opkolili i zatvorili krug oko mene da ne bi neko vidio sta se događa. Policajac Njegoš mi je prišao i odmah me udario koljenom u prepone.

Tada mi je naredio da mu predam mobilne telefone, što sam odmah i uradio. Pokušao ih je otključati, ali nije uspio. Tada mi je naredio da ih ja otključam. Odbio sam to uraditi bez naloga i rekao sam da je to moje privatno vlasništvo. Tada me udario šakom u gornji dio stomaka i rekao policiji da me odvedu iza kontejnera, da mi mast izvadi. Tada sam povikao “upomoć” da privučem pažnju prolaznika, jer sam znao da će me polomiti u centru grada, a da to niko neće vidjeti.

Tada su me zgrabili i rekli da prekinem ili će mi glavu otkinuti, a Njegoš je svojim djonom prignjiječio moje prste na nogama i rekao da mi nema spasa ako se još jedanput javim. To im je pomrsilo račune, prislonuli su me uz kontejner, pretresli i odlučili da me moraju opet uhapsiti jer je bilo previše ljudi koji su vidjeli šta se dešava. Jedan čovjek koji mi se poslije javio, pokušao je to snimiti, ali mu je policajac prišao i naredio da ugasi telefon i da se udalji, inače će ga uhapsiti.

Opet sam odveden u Policijsku stanicu Centar, opet su pravili nekakve zapisnike koje sam odbio potpisati bez prisustva Advokata. Nisu mi dozvolili da pozovem advokata, kao ni to da obavijestim porodicu da sam uhapšen.

U Policijskoj stanici su pokušali da me nagovore da im otključam telefone, nisam htio bez naloga pa su uzeli telefone i odnijeli.

Uzeli su moje ključeve od auta i naredili mi da im reknem gdje sam ga parkirao i pitali me kakav auto vozim. Pitao sam ih, kakve veze moj auto ima sa mojim hapšenjem i sa kojim pravom traže moje vozilo. Prethodnu noć su to isto pokušavali i nisam im to htio reći, iako su batinama pokušali to doznati, pa neću ni večeras to reći.

Rekli su da će to sami doznati, uzeli su ključeve i odnijeli van, posle nekog vremena se vratio taj policajac, popakovao sve moje oduzete stvari, osim mobilnih telefona i ključeva koji nisu bili tu u toj prostoriji, spakovao je u foliju od dokumenata i odveli su me u ćeliju.

Prije ponoći sam čuo svoga advokata Milana Maleševića koji je došao u policijsku stanicu čim je saznao da sam uhapšen. Policajci mu nisu dozvolili da me vidi, a nisu mu htjeli reći zbog čega sam uhapšen. Rekli su mu da sam ja rekao da meni ne treba advokat i da imam drugoga advokata, a što je potpuna laž.

Oko dva sata poslije ponoći sam pušten na slobodu i tada sam primijetio da mi na jednom telefonu nema ništa, svi podatci, slike, videi kao i sve poslednje objave na FB su mi obrisane. Telefon je vraćen na fabričko podešavanje. Sa drugog telefona su obrisane sve slike, video prilozi i sve posljednje objave sa FB koje su objavljene, a koje su bile dokaz mnogim krivičnim i prekršajnim prijestupima koje je POLICIJA počinila.

Ipak kopije tih videa su sačuvane. Znao sam ja sa kakvom POLICIJSKOM mafijom imam posla.

Tada sam nazvao svoju suprugu i saznajem da su je tu noć pozvali MUP-ovci i maltretirali, ispitivali su je koje su šifre na mojim telefonima, koje auto i kojih registarskih oznaka vozim, gdje se ona nalazi i gdje sam auto ostavio. Sve to ona je uljudno i znalački prešutila i rekla im, ako im šta treba da dođu kući sa nalogom. Pitala ih je zašto sam opet uhapšen, a oni su rekli da će sve to pisati na prekršajnoj prijavi. Moja supruga je pitala toga policajca "Stanislava” hoćete li opet pisati i po Daliborovoj glavi kao i predhodne noći”

Rekla im je da je u bolnici sa djetetom i da su prevršili svaku mjeru sa svojim pozivima tu, a i prethodnu noć i prekinula im vezu.

Moram naglasiti da prije ovog prvog hapšenja, mislio sam da možda i mi pretjerujemo i duboko u sebi sam želio vjerovati da veliki dio policajaca nije iskvaren, ali poslije hapšenja sam se lično uvjerio da su mnogi oni krvoloci, bezosjećajni gadovi koji udaraju i ubijaju iz strasti. Ovi ostali nisu takvi, ali su gori od tih krvoloka, jer svojom šutnjom odobravaju kriminalizovanje MUP-a i pojedinaca koji se igraju sa tuđim životima.

Upravo ovakve psihopate su ubile Davida Dragičevića i tada sam shvatio kolika je njegova patnja mogla biti dok je dočekao svoj kraj života.

Pitam se zašto nam služi Ustav i svi napisani zakoni kada ih nepoštuju ovi koji bi ih trebali da štite i sprovode?

Umjesto da MUP i POLICIJA štite zakon i po njemu da rade, oni ga krše i ne poštuju.

Za ovu napisanu istinu garantujem pod punom moralnom i krivičnom odgovornošću.

LP.

Dalibor Savić", stoji u ispovijesti Dalibora Savića na Facebook grupi "Pravda za Davida".