Piksi o Zvezdi, Sarajevu, Papetu: Zašto nisam stigao na Koševo

Proslavljeni srpski trener i nekadašnji reprezentativac Jugoslavije Dragan Stojković Piksi smatra da je formiranje Regionalne lige u fudbalu mnogo teži proces nego što to u prvi mah izgleda.

„Prvo i osnovno pitanje je ko bi kontrolisao ligu. Da li bi se sjedište nalazilo u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani ili nekom drugom gradu? Ko o tome odlučuje? Zatim, ko bi bio na funkcijama predsjednika i generalnog sekretara? Vjerovatno bi svaki savez insistirao da njegov čovek bude na najodgovornijem položaju. I najvažnije od svega, ko bi čuvao kasu. Da ne govorim o bezbjednosnom aspektu i gomili sitnih detalja koji su od krucijalnog značaja za realizaciju jednog takvog projekta. Kada bi se stvorili uslovi, zašto da ne. Treba probati. Ali, ako u startu postoje problemi za koje nema rešenja, glupo je trošiti energiju. Kako god da odluče, ja se neću buniti“, rekao je Stojković.

Pape je najbolji tehničar svih vremena na ovim prostorima

U razgovoru za Anadolu Agency (AA), jedan od najboljih fudbalera svih vremena na prostorima ex-Jugoslavije, osvrnuo sa na najvažnije momente svoje karijere:

„Utakmica protiv Španije na Svjetskom prvenstvu 1990. godine zaslužuje specijalno mjesto u mom spomenaru. Pamtiću je dok sam živ jer su ta dva gola u Veroni obilježila čitav moj fudbalski opus. Bilo je mi ili oni. Igralo se po nesnosnoj vrućini, na ispadanje, bez prilike za popravni. To je onaj neopisiv osjećaj kada znate da vas gledaju milioni ljudi u vašoj zemlji i da pobjedom ulazite u istoriju. Prvi gol je bio remek-delo. Kreće kontra, a meni duša u nosu. Kažem sebi ’ajde, još samo ovaj sprint’. Imao sam tu vrstu mentalne snage u sebi, kada je najteže, ja dodam gas. Uvijek pomislim, ako taj defanzivac ima snage da se vrati, imam i ja da budem brži od njega. Trčim ka šesnaestercu Španije i već vidim sebe kako se radujem. Samo molim boga da Zlatko Vujović prebaci Sančiza i da lopta dođe do mene. Kada je krenula da pada, nisam nijednog trenutka imao dilemu. Njih milion bi šutnulo iz prve. Ja sam zalomio, Vaskez je otišao po burek, a ostalo... Ostalo je istorija“.

Španci su izjednačili u finišu regularnog toka, da bi prvi produžetak počeo kako se samo poželeti može.

„Slobodan udarac za nas. Tu je Dejo, tu je Pape... Samo sam rekao ’ostavite meni’. Opet sam je vidio u golu. To je neverovatan osjećaj. Vidite ugao, vidite živi zid, vjerujete u sebe, ako je dovoljno jaka, ako je brza, ako dobije silaznu putanju, Zubizareti nema spasa. Tako je i bilo. Poveli smo 2:1 i sačuvali prednost do kraja utakmice“, prisjetio se Stojković.

Špance je Jugoslavija tada poslala kući, a u četvrtfinalu čekao je Maradona. Argentina nije briljirala u grupnoj fazi, ali je pobedom u ’južno-američkom’ okršaju protiv Brazila stekla ogromno samopouzdanje.

„Poslije pola sata, ostajemo sa deset igrača. Mislim da je Švajcarac prestrogo isključio Šabanadžovića. I tada se dešava nešto nevjerovatno. Mi sa igračem manje preuzimamo inicijativu i gospodarimo terenom. To je nepisano fudbalsko pravilo, ekipa koja je u brojčanom deficitu izvlači iz sebe posljednje atome snage i trudi se duplo više od protivnika. Sjetite se Srbije protiv Gane u Južnoj Africi, igrali su bolje poslije isključenja Lukovića, nego dok su bili kompletni. Ređaju se šanse, mogli smo do pobjede i u produžecima, i dalje mi nije jasno kako ona Dejina lopta nije završila u mreži. Dolaze penali i sve se ruši kao kula od karata. Umor, nervoza, dekoncentracija... Znao se raspored unaprijed, ali je kod treće serije došlo do zabune. Hadžibegić je krenuo, pa se vratio, onda je Brnović uzeo loptu i očajno izveo penal. Sve je počelo mojim promašajem. Odlučio sam da čekam Goikoečeu. Obično igrači kažu ’zažmuri i opali’. Ja nisam htio tako. Želio sam da budem siguran da ću dati gol. Vidio sam ga kako leti u svoju lijevu stranu, okrenuo sam stopalo i poslao loptu u suprotni ugao. Nije mi jasno kako je dobila toliku uzlaznu putanju i završila na prečki. Šok. Nevjerica. Laknulo mi je kada je i Dijego promašio, nada se vratila, bio sam ubijeđen da prolazimo. Penali su kocka, ima igrača koji bježe od odgovornosti, jednostavno se ne osjećaju spremno, nisu sposobni za tu vrstu pritiska. Pape je po meni najbolji tehničar svih vremena na ovim prostorima, ali nije šutirao. Ne možete nikoga na silu natjerati da pogleda golmana u oči“, kazao je Stojković.

Osimov ljubimac

Najslavniji period Dragana Stojkovića Piksija u dresu jugoslovenske reprezentacije vezuje se za ime legendarnog stručnjaka Ivice Osima.

„Ja sam tek kod njega počeo da shvatam neke detalje o taktici. Zona, sistem, zahtjevi igre... Ono ranije, kakav crni sistem. Samo glava i suvi talenat. Nama Vaske nikada nije rekao igrajte 4-4-2 ili 3-5-2. Bože sačuvaj. Verovatno je tako bilo i kod drugih trenera, ne znam. Osim je uživao povjerenje kompletnog fudbalskog saveza, iako se poslije kraha u kvalifikacijama za EP našao na udaru javnosti. Tu je Miljan odigrao ključnu ulogu i pokazao koliko je mudar čovjek. Osim je znao posao i fantastično je izbalansirao tim, jer nije dobro imati desetoricu znalaca na terenu. Prozivali su ga zbog forsiranja nekih imena, ali vjerujte mi da je svako od tih igrača imao svoju ulogu u ekipi. Eklatantan primjer je Zlatko Vujović. Kažu da nikada nije postigao gol u bitnoj utakmici, a ja vam tvrdim da je to jedan od rijetkih igrača iz tog perioda koji bi danas imao mjesta u bilo kom klubu na svijetu. Prototip modernog napadača. Brzina, osjećaj za gol, stalno na ivici ofsajda, neuhvatljiv po oba krila... Ako je Zlatko u špicu, nama iz veznog reda je sve ostalo rutina. Kada mijenjamo stranu u kontri, znamo napamet da je on tu da prihvati pas i da napravi problem protivniku. Bije me glas da sam bio Osimov ljubimac. Ne bježim od toga, čak verujem da je zaista bilo tako, mada on to nikada ne bi priznao. Imali smo sličan karakter, on je volio igrače sa pobjedničkim mentalitetom. Sve sam ja to vraćao na treninzima i utakmicama, nikada nisam zloupotrebljavao te privilegije i činio stvari zbog kojih bi Švabo kasnije imao problema“, istakao je Stojković.

O njegovom prelasku iz niškog Radničkog u Crvenu zvezdu ispisani su romani, ali Piksi otkriva i detalje koji do sada nisu bili poznati široj javnosti:

„Postoji anegdota da je Draža Marković došao u Niš i rekao ’pustite malog i da završimo priču’. Nikada nisam saznao da li je to istina, ali nema tih para za koje bih ja izdao Zvezdu. Ponude su pljuštale sa svih strana. Verovatno ne znate da se pored velike četvorke najviše interesovalo Sarajevo. Oni su bili šampioni 1985. i u to vreme sam igrao u raznim reprezentativnim selekcijama sa igračima Sarajeva koji su me nagovarali da pređem na Koševo. Čak je predsednik Svetozar Vujović dolazio u Beograd i bio jako uporan. Ja kažem ’čovječe, gdje ću bre u Sarajevo, mene samo Zvezda interesuje, cijela moja porodica sve zvezdaši’. Hajduk je nudio najviše, a sve je išlo preko Dragana Holcera koji je nosio dresove oba kluba“.

Stojković je uvek imao poseban motiv u duelima protiv Dinama i Partizana, ali kaže da su mečevi sa splitskim Hajdukom imali neku specifičnu težinu.

„Bili su nezgodniji rival od Dinama. Nekako žustriji, agresivniji, opasniji. Potpuno drugačiji mentalitet ljudi, stadion, ambijent. Teško je bilo pobijediti u Splitu. Jedna od mojih najdražih utakmica je ona u finalu Kupa ’90. Moja poslednja u Zvezdinom dresu i ogroman motiv da se sa Duplom krunom oprostim od Marakane. Igralo se u nekoj čudnoj atmosferi, navijači su zbog bojkota ćutali čitavo prvo poluvrijeme. Ne mogu da se sjetim šta je bio razlog. Ali, baš neobično. Najveći praznik jugoslovenskog fudbala, igraš za pehar protiv ljutog rivala, a na stadionu kao u pozorištu. Kasnije, kada je sjever zagrmio, bilo je mnogo lakše. Poveli smo golom Pančeva i sačuvali to do kraja utakmice. Oni su imali šanse preko Čelića i Asanovića, ali ono što je Dejo promašio u finišu meča graniči se sa nemogućim. Ta pobjeda mi je ostala u srcu za sva vremena, podigao sam trofej i mogao sam mirno da odem u Marsej. Hajduka se sjećam i zbog antologijskih duela sa Radničkim u četvrtfinalu Kupa UEFA. Žreb je spojio dva jugoslovenska kluba, ali su oni u tom trenutku bili mnogo bolji od nas. Imali su strašan tim sa braćom Vujović, Sliškovićem, Gudeljom, Vulićem... Dobili su u obje utakmice 2:0 i otišli u polufinale“, govorio je Stojković.

Luda kuća

Piksijeva karijera obiluje antologijskim utakmicama, spektakularnim golovima i istorijskim pobjedama. Ali, bilo je tu i bolnih poraza, promašenih penala, povreda... Za onu ’panjenku’ protiv Borca u finalu Kupa kaže da je bila odraz božije pravde, jer Zvezda u toj utakmici nije ni zasližila da osvoji trofej. Sa druge strane, debakl u Kelnu u Kupu UEFA, ima i svoj pozadinski deo priče.

„Zamislite scenu, završavamo ručak i odlazimo u sobe da odmorimo pred polazak na stadion, neko kuca na vrata. Ja otvaram i vidim šanera koji nudi jaknu za 300 maraka. Gledam i ne vjerujem. Pitam se da li je skrivena kamera. Kažem ’neću, ne zanima me’, on uporan ’uzmi onda odijelo, vidi ga Bosovo, za tebe brate 200 maraka’. Vratim se u krevet, poslije pet minuta zvoni lik da mu potpišem loptu za sina, pa tamo neki moli za dres... Luda kuća. A onda izlazimo iz hotela i pola sata ne možemo da lociramo autobus jer je ispred na hiljade navijača. Ulazimo u bus, a u busu sto ljudi. Svi sede, igrači stoje. Evo, kunem vam se, ja sam kao kapiten Zvezde stajao na putu od hotela do stadiona. Tu su žene, sestre, stričevi, strine, braća... Takozvani prijatelji kluba. Pitam u jednom trenutku ’mogu li da sjednem’, svi ćute. Ajde, guraj, šta da se radi. Skidali smo se u autobusu za utakmicu, bilo me sramota od onih žena. I onda trčećim korakom u svlačionicu. Nema sastanka, nema masaže, pravo na teren. Šeki je u hodu izdiktirao sastav i teraj. I kako poslije da dobiješ utakmicu. Čak i nismo igrali loše, Robi je imao kolosalnu šansu, oni su dali gol iz čistog ofsajda, poslije još jedan kada je onaj Ordenevic izašao sa loptom van terena... ali ko te šiša, računa se rezultat. 3:0 i idite kući“, rekao je Stojković.