Crnogorci podmeću bombe, Hrvati prave sačekuše: Kako se sve 'potpisuju' kriminalci

Kada čujemo da je neko nekome digao automobil u vazduh ili ga ubio kalašnjikovim iz kola u pokretu, ne moramo da čekamo saopštenje MUP-a da bismo shvatili da je reč o kriminalnom obračunu. Za ove predrasude možemo da zahvalimo takozvanim “mafijaškim pečatima”, koje momci s one strane zakona najčešće koriste po nekom šablonu, zavisno od svog porekla.

Tekst u rubrici Šta drugi pišu prenosimo bez intervencija sa portala Telegraf.rs.

Deo tog mehanizma, o kom je za Telegraf pričao kriminolog Zlatko Nikolić, na prvom mestu su Crnogorci – ne zato što su najnezgodniji među mafijašima, već zato što je njihov metod postao najrasprostranjeniji.

Kako smo mogli da vidimo nebrojano puta, oni konflikte sa svojim suparnicima u mutnim poslovima rešavaju krajnje pompezno: podmetanjem eksploziva pod automobile onih koji su im se zamerili.

Krajem juna 2012. godine ovako je skončao rođak Andrije Draškovića, Boško Raičević (42), kada mu je nepoznati napadač, na Dorćolu, kroz prozor automobila ubacio bombu, koja ne samo da ga je ubila, već su se delovi njegovog tela nalazili svuda okolo, u radijusu od više desetina metara.

Na identičan način neprijatelji Nebojše Joksovića, svedoka u postupku protiv Darka Šarića, obračunali su se sa njim usmrtivši njegovog sinovca Radojicu, iz Pljevalja, u beogradskom naselju Bele vode, samo deset dana nakon ubistva Draškovića.

Razlog za ovakav pristup osveti nije njihovo čuveno čojstvo i junaštvo, već distanca s koje vrlo efikasno, daljinskim upravljačima, mogu da obave ovaj prljav i krvav posao. Najjezivije kod ovakvog potpisivanja na mestu zločina je to što su redovno ugroženi i obični građani, pa čak i deca, jer se ovi ljudi ne libe da aktiviraju bombe i u blizini škola i vrtića.

Baš ovakav primer mogli smo da vidimo pre dva dana, kad je ispred vrtića “Skadarlija” zapaljen automobil izvesnog Žarka Vukašinovića, čiji je unuk Miloš (30) od ranije poznat policiji. Kako je sam mladić rekao novinarima, on sumnja na čoveka kog je njegov otac prijavio policiji zbog krađe novca.

Pretpostavlja se da je paljenje njihovog automobila bilo opomena da odustanu od istrage pokrenute protiv njihovog dužnika.

Prema rečima kriminologa Zlatka Nikolića, kad je reč o paljenju lokala, to već nije crnogorski stil.

– Često se dešava da nekom dužniku ili protivniku zapale lokal, uglavnom kafić, ali tu ne treba mnogo mudrosti pa to može da uradi svako. Ovo se najpre praktikuje kad nekoga treba opomenuti da vrati dug, ili nešto (ne) uradi. Isto važi i za podmetanje požara na automobilima. Osim toga, koliko god da su neki potezi u ovom smislu, karakteristični za pojedine kriminalne grupe, takve podele se mogu napraviti samo otprilike, jer odavno svako koristi sve metode – ističe Nikolić.

Da pravila odavno ne postoje, pokazuju i najnovija saznanja policije, prema kojima je pre dva dana Vladimira Karana, na “crnogorski način”, probala da ubije, navodno, bosanska mafija.

Govoreći o drugim načinima likvidacije onog ko im se zamerio, treba pomenuti sačekuše i duge i kratke cevi, koje kriminalcima ni najmanje nisu strane.

Iako je ovo izvorno bio bosanski stil, ubrzo su upucavanja kalašnjikovim iz vozila u pokretu postali zaštitni znak “Zemunaca”, možda zato što su bili u sprezi sa Bosancima, pa su imali priliku da “uče od najboljih”.

Od njih su zatim počeli da “prepisuju” Hrvati i Albanci, pa se poslednjih godina po sredstvu egzekucije ne može odmah reći u čijoj režiji je ona bila.

Početkom maja, upravo u jednoj sačekuši, ubijen je penzionisani hrvatski oficir Vinko Žuljević Klica, koji je važio za “jednog od najopasnijih ljudi u Zagrebu“.

Prema rečima ocevidaca Žuljević se do mesta tragedije dovezao svojim automobilom, a kada je izlazio iz njega prišao mu je muškarac na motoru sa kacigom na glavi i u njega ispalio nekoliko hitaca, od čega jedan u glavu.

Poslednji, ali ne i najmanje bitni, bili bi srpski kriminalci, koji vole nešto rizičnije epiloge svojih sukoba sa pripadnicima drugih klanova, pa se zato pretežno drže upucavanja iz neposredne blizine, koja se takođe mogu izjednačiti sa sačekušama, budući da je njihov preduslov praćenje žrtvinog kretanja.

Ubice Nikole Bojovića, odlučile su se da bratu Luke Bojovića, prirede ovakav kraj, kad mu je jedan od njih prišao u sred bela dana u Ulici carice Milice  i naočigled brojnih prolaznika, ispalio u njega ukupno 15 metaka u glavu i telo, a zatim pobegao sa lica mesta.

Kad nekoga samo treba opomenuti, hice ispaljuju u noge i kolena, dok “gepekovanje” i kidnapovanje takođe koriste nezavisno od efekta koji žele da postignu, pa neretko to da li će oteta žrtva biti puštena da opominje druge ili ubijena, zavisi od nje same – u svakoj varijanti ideja je da “služi kao primer”.