Vladimir Majakovski: Oblak u Pantalonama

Vladimir Majakovski, pjesnik, dramatičar, pisac filmskih scenarija, slikar, redatelj i glumac (19. juli 1893.-14. april 1930.).

OBLAK U PANTALONAMA

Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
”Doć’u u četiri” rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i veče
u noćnu strahu beži,
veče decembarsko
s prozora
u magli
U staračka leđa smeju se i ržu
kandelabri.
Mene više prepoznati ne može:
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.
Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje -
od gvožđa hladnog -
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto žensko, meko,
želi da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo čelom od čelika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je -
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
čekam,
zabivši lice u rošavo lice kise.
I već me je poprskala dreka
gradske plime, sve više.
Ponoć, sa nožem kog pruža -
do đavola s njim! -
došla je,
zaklala.
I kao s’ panja glava sužnja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeći se,
nakrcale,
k’o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Čujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I, gle -
u početku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrčao.
Sada je sa druga dva
očajno igrati stao.
Pao na plafon spratu niže.
Živci
veliki,
mali,
mnogi -
pomamno skaču
i već -
gmizu.
Živci pali s nogu!
A noć se po sobi glibi i oko,
otežalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvileše, ko da
krčma zub na zub
ne može da sastavi.
Ušla si
osorna, kao ”na!”
gužvajući rukavice kao luda,
i rekla: ”Da,
znate, ja ću da se udam.”
Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdrzaću.
Gledajte - ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Sećate se?
Govorili ste:
”Džek London,
novac,
ljubav,
strasti” -
a ja videh samo jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet ću ljubav u terevenkama utući
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice nađu dom!
Izazivate?
”Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja”
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdraženog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvešćivanja,
zločinstava,
pokolja,
da li ste najstrašnije
videli -
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osećam -
”ja”
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srce i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu lošem,
dođem
i procedim bezubo
da sam ja danas
”neobično pošten”.
Marija,
vidiš -
ja se, već poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica
živi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noć iskasljavala na prljavu
ruku Prešnje.
Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja što bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš -
zabili su u oči iz šešira čiode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene od znoja
gubave.
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljade lica -
”devojke Majakovskog” -
u izdajničko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, priđi!
U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što jos iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
a u prokletom životu
tek stoti april je.
Znaci - opet,
dok mračno sve je to,
uzeću srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko što
u štenaru pseto
nosi svoju šapu presečeno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odeću belu lepi se prašine cveće
oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada - sunce će da se okreće.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca -
krvlju označiće se put što vodi
ka domu moga oca.
Izaći ću
prljav (od jendeka, gde provodih noći)
primaći ću mu se bliže,
sagnuću se
i na uho mu reći:
Slusajte, gospodine Bože!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreškavih
zamakati oči odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtešku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemogući, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti -
a zašto nisi izmislio
da se bez muke
može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah - Božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz šare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!
Pustite me!
Nećete me zaustaviti.
lažem li, u pravu li
sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte -
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
položivši šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.