Tina Šmalcelj: Dramaturgija kao zanat

Radiosarajevo.ba
Tina Šmalcelj: Dramaturgija kao zanat

Tina Šmalcelj mlada je sarajevska dramaturginja. Diplomirala je na Odsjeku za dramaturgiju na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu, a radi kao slobodna scenaristkinja i asistentica produkcije.

Radiosarajevo.ba: Šta je posao jednog dramaturga?
Tina Šmalcelj:
Pa, ono za šta se mi školujemo nije samo zanimanje jednog dramaturga, budući da dobivamo dosta šire obrazovanje. Dramaturg je čovjek koji je u pozorištu desna ruka režisera, a čiji je zadatak da radi adaptacije dramskih tekstova. On je nešto kao kritičar unutar tima. Tako da je on tu na svim probama, donosi novi pogled na tekst, bavi se, zapravo, najviše tekstom, ali i time šta u postavci predstave izgleda ili ne izgleda kako bi trebalo, ovisno od napredovanja predstave. Mi se, pored toga, obrazujemo još i za scenariste, dramske pisce, kritičare i teoretičare iz oblasti filma i pozorišta.

Radiosarajevo.ba: Profesor Muhamed Dželilović, u okviru svojih predavanja, tvrdi kako je dramaturgija zanat. Koliko je to tačno?
Šmalcelj:
Puno. Prije svega zato što je dramaturgija nešto što se mora vježbati i mora učiti, a radi se o sitnicama, detaljima, o nekim stvarima koje je lako propustiti – posebno ako se nema dovoljno iskustva. Štrih na jednom mjestu, štrih jedne replike, može zahtijevati štrih cijele sljedeće scene. To je nešto za šta se stvarno mora steći osjećaj. Ja ipak smatram, pored toga što je to stvarno zanat kao i sve drugo čime se mi bavimo i za šta se školujemo, da je talenat jako bitan kao i ljubav prema tome što se radi. To je jako iscrpan i dug posao. Kada smo upisivali dramaturgiju, naša profesorica praktične dramaturgije, Ljubica Ostojić, imala je običaj govoriti „Budite spremni da ćete cijeli život biti kauč na kojem će se izležavati reditelj“. Dramaturg je taj koji mora da ima najviše teorijskog znanja, da je najviše upućen u literaturu, da je u stanju da poveže različite dramske tekstove na različite načine, da pronađe nove aspekte teksta... Ali zanat je sigurno.

 

Radiosarajevo.ba: Jesi li radila kao dramaturg?
Šmalcelj:
Ja, u principu, nisam radila pretjerano puno u pozorištu. Radila sam kao asistentica dramaturgijeprofesorici Ljubici Ostojić na OteluRahimaBurhana te Marku Kovačeviću na Sakatom Biliju Dine Mustafića. Sve ovo ostalo su bili studentski projekti kod nas na ASU, ali i drugim gradovima. To je uglavnom iskustvo koje se vezuje za period dok sam još uvijek bila na fakultetu.

Radiosarajevo.ba: Već neko vrijeme radiš na SFF-u. Šta tačno?
Šmalcelj:
Na SFF-u radim već nekoliko godina. Počela sam raditi 2009. godine kao koordinatorica Regionalnog foruma, što je bio pilot-projekat čisto za dio koji spada u industriju filma – za distributere, prikazivače, producente, tj. ljude koji su bitni za industriju. To sam radila i naredne godine, a ove sam radila kao koordinatorica Cinelinka.

 

Radiosarajevo.ba: Učestvovala si i na Berlinaleu, o čemu se radilo?
Šmalcelj:
Učestvovala sam kao scenarista. Berlinale u sklopu svog Talent Campusa ima jedan fenomenalan program koji vode kao hands-on training. Program se zove ScriptStation, a za njega se bira nekih desetak projekata iz cijelog svijeta, odnosno biraju se scenariji za duge igrane filmove, a koji ne moraju imati ni reditelja, ni producenta, niti bilo koga drugog, bitan je samo scenarij. Ti scenaristi se tokom Berlinalra okupljaju na Talent Campusu te sa njima rade svjetski poznati script-doktori kako bi se scenariji popravili i sredili za predstavljanje široj publici i potencijalnim producentima i sl., a pripremaju ih i za stvari koje su npr. pitch koji je jako bitan, a jako često scenaristi nisu posebno dobri u njemu.

Ja sam trenutno u nekoj komplikovanoj razvojnoj fazi gdje imam dvoje producenata, a nemam reditelja. Znači, imam zagarantovanu koprodukciju čim ga pronađem. Trenutno završavam tu posljednju verziju scenarija, koja se vodi kao „prva verzija snimajuće verzije“. To je verzija koju bi trebali dobiti reditelji.

Radiosarajevo.ba: Pisala si i za Sineast, o čemu?
Šmalcelj:
U Sineastu sam objavila tekst koji sam pisala tokom studija kao temu za seminarski rad, a prerastao je u članak. To je bio tekst o filmovima Novog talasa koji se bave sjećanjem i zaboravom te kako je to obrađivano u Novom talasu u Francuskoj i Njemačkoj, a bila je i poveznica sa bivšom Jugoslavijom.

Radiosarajevo.ba: Radila si na više domaćih filmova, u kojoj funkciji?
Šmalcelj:
Radila sam na zaista dosta filmova. Volim te je moj studentski film koji sam morala da uradim za ispit iz režije. Tu sam radila sve, pa čak i režirala. Moj prvi profesionalni igrani film je bio Snijeg Aide Begić. Bila sam na trećoj godini studija, kada me ElmaTataragić, koja nam je tada predavala scenarij, na predavanju pitala da li bih joj bila asistentica na filmu. Ona je producirala film, a nas troje je radilo u produkcijskom timu. To je bilo neko suludo iskustvo za koje je dosta ljudi, koji čak nisu ni radili na filmu, govorilo da će mi se poslije toga sve činiti prelagano. To je činjenica. Snijeg je mnogim ljudima ostao u sjećanju kao film na kojem je bilo najteže raditi. Nakon toga sam više počela raditi na filmovima. Neko kratko vrijeme sam radila na Čuvarima noćiNamikaKabila, zatim na Untitled Love Story Angeline Jolie, a zatim na Cirkusu Columbiji DanisaTanovića, itd. U svakom slučaju, poslije svega toga sam počela da radim u produkcijskim timovima.

Radiosarajevo.ba: Mamafilm?
Šmalcelj:
Da, s njima sam radila oko dvije godina. To je produkcijska kuća koju su pokrenula Aida Begić i ElmaTataragić prije nego će početi snimati Snijeg. I nakon što je završeno snimanje filma, ja sam s njima radila na festivalskim promocijama i koordinaciji festivala, nešto što bi se moglo nazvati koordinator produkcije. Brinula sam šta će biti sa Snijegom nakon što je snimljen. Tako sam sa tim filmom prošla kompletan proces – od priprema do završetka njegovog festivalskog puta. On još uvijek pomalo putuje, ali više ne pratim situaciju. Prestala sam raditi u Mamafilmu kada je i prestala navala oko filma.

Radiosarajevo.ba: Na čemu trenutno radiš?
Šmalcelj:
Trenutno radim na tom svom filmu. Pokušavam i da počnem pisati novi scenarij, ali prvo moram da pronađem režisera za ovaj prvi, pa da imam kome da prebacim obavezu i više ne brinem o njemu. Nekako sam između projekata. Trebala bih u septembru početi sa radom na nekim manjim projektima, ali još uvijek ne znam šta će se desiti.

Radiosarajevo.ba: U budućnosti, planiraš li se i dalje baviti produkcijom ili scenarijem i dramaturgijom?
Šmalcelj:
U principu, nešto što sam naučila u prethodnih pet godina je da ništa ne planiram. Ono za šta sigurno znam da ću se baviti je to da ću pisati, a imajući u vidu da postoji jako malo ljudi koji žive od pisanja (posebno pisanja scenarija, osim ako ne žive u Hollywoodu), najvjerovatnije ću se baviti još nečim. Da li ću se vratiti pozorištu - ne znam, ima nekih ponuda pa ću vidjeti. Produkcijom ću se sigurno baviti još neko vrijeme, jer od nje ne mogu pobjeći, jer je u Sarajevu premalo ljudi koji se tim bave.

Radiosarajevo.ba pratite putem aplikacije za Android | iOS i društvenih mreža Twitter | Facebook | Instagram, kao i putem našeg Viber Chata.

/ Najčitanije

/ Najnovije

Podijeli članak