Stefan Milenković, violinista i padobranac: U Sarajevu sam prvi put stao na led

Stefan Milenković počeo je nastupati  kao trogodišnjak u rodnom Beogradu, svirajući najmanju koncertnu violinicu koju su majstori mogli napraviti.  Pod odmjerenom pedagoškom rukom  oca Zorana  koji mu je davao prve časove violine uz korepeticije majke Lidije, pijanistice, redovan svakodnevni rad (od samo petnaest minuta dnevno u  godinama djetinjstva)  rezultirao je veoma ranom umjetničkom zrelošću. Milenković je međunarodnu slavu postigao još kao dijete, svirajući s velikim orkestrima i najznačajnijim dirigentima, pred širokom publikom i državnicima (Gorbačov, Reagan, Ivan Pavle  II). 

Danas četrdesetogodišnjak,  za svoj dom odabrao je SAD gdje se s čestim gostovanjima i turnejama isprepliće pedagoška karijera na prestižnim univerzitetima.  Odlasci na stari kontinent  takođe su česti, s obzirom da MIlenković radi i kao gostujući profesor na Akademiji u Beogradu, a rado je viđen na svim velikim pozornicama s područja bivše Jugoslavije.

Turneja ga dovodi u Sarajevo, gdje će svirati  uz Sarajevsku filharmoniju na otvaranju nove umjetnike sezone,  29. septembra 2017. u dvorani Narodnog pozorišta u Sarajevu.  

U Razgovoru za Radiosarajevo.ba, Stefan Milenković kaže da je Sarajevo je grad u koji se uvijek rado vraća i gdje uvijek poželi da ostane još koji dan. S obzirom da je sa Sarajevskom filharmonijom ovdje prvi put nastupio 1989,  uz ravnanje maestra Oskara Danona, razgovor počinjemo pitanjem po čemu pamti Sarajevo:  

"Ono čega se sećam je , recimo, da sam u Zetri prvi put stao na klizaljke i video brze klizače, koji su profi  trenirali u krug.  To je  za mene bilo fascinantno, a možda govori i o mojoj ličnosti. Nakon stotina i stotina koncerata, teško je razaznati svaki koncert ponaosob, ali se uvek sećam neobičnih situacija. A iz Sarajeva nosima taj emotivni fleš.  S druge strane, maestra Danona se sećam kao velikog čoveka i umetnika sa kojim sam nastupao nekoliko puta."  

Pratio sam Top listu nadrealista

Podsjetivši se na  kasne osamdesete i  vrijeme olimpijskog duha, pitamo našeg sugovornika sjeća li se pop-rock muzike koja je obilježila tu epohu:

"Ta naša pop rock scena je bila jedna od najbogatijih na svetu.  Kad vidimo koliko smo imali dobrih grupa, pevača, instrumentalista, dobrih stihova i melodija.  Imali smo raznovrstan teren, od  Makedonije do Slovenije, bogatstvo u melosu. Sećam da sam  slušao Bijelo dugme i pratio Top listu nadrealista.  Oni su i dalje ostali genijalni, jedan naš Monty Python koji nije imao premca decenijama posle. Ostali su vizionari svega onoga što se posle dogodilo, neverovatan humor i inteligencija.  Ipak, u to vreme  nisam  baš mnogo slušao tu vrstu muzike, tek sa petnaestak godina, od ranih devedesetih, počeo sam da slušam grupu Queen,  pa posle  imao hip-hop fazu, čak i heavy-metal fazu ", kroz osmijeh se prisjeća slavni violinista.   

Uz ravnanje maestre Samre Gulamović, Milenković će publiku u Sarajevu 29. septembra počastiti izvedbom znamenitog  Koncerta za violinu i orkestra Felixa Mendellsohna.  Šta njemu znači ovo djelo, pitamo solistu: 

"Taj koncert je sastavni deo života i razvoja svakog violiniste, koncert koji se uči veoma rano, a usavršava celog života.  Ima mnogo  muzičkih i tehničkih izazova, tako da ga čovek  uvek na novi način doživljava i otkriva. Mene vezuje uz detinjstvo, jer sam ga naučio i snimio  kad sam imao devet godina, ali i svirao kroz razna razdoblja, a kada svirate isto delo u različitim razdobljima života, praatite i kako se vi menjate". 

Kako danas izgleda američki život Stefana Milenkovića? 

"Amerika je zemlja napravljena da prihvata raznovrsnost, da toleriše dosta toga, a sve to u jednoj, na prvi pogled, rigidnoj strukturi i zakonima.  Možda ovih meseci ne deluje tako, ali je činjenica da se tamo osećate najmanje izdvojeni, jer ima toliko nacija , jezika i religija da niste ništa specijalni u tom smislu.", kaže umjetnik i opisuje kako bi trebao izgledati njegov idealan radni dan, kakvih je, s obzirom na česta gostovanja i turneje, prilično malo: 

"Ustao bih rano, i dan započeo jogom. Jogu inače radim svakodnevno, ali najčešće popodne. Nakon toga, svirao bih nekoliko sati (od  dva do osam sati, ovisno o tome šta spremam), a nakon toga knjiga i film. To bi bio idealan "dan bez išta", ali to je atipičan dan. Tipičnije je da imam nekoliko sati predavanja, vežbanje, priprema turneje, putovanja. Zato sam, umesto na rutinu, radije fokusiran na disciplinu.  Često moram da planiram kad ću da spavam, kad ću da vežbam, kada i šta ću da jedem, jer to je kao život sportiste.  Deluje malo zastrašujuće sa strane, ali umetnost, ovo čime se bavimo, često može biti neprirodna, iscrpljujuća za telo i um i traži viši nivo energije, a to se ne može održati neurednim životom.  Neki pribegavaju drogama, ali to može biti samo privremeno rešenje sa  strašnim posledicama. Mene interesuju prirodni načini na koje mogu da maksimizujem  sebe, moje telo i um, a samim time i umetnost koja je rezultat mene". 

Preko 600 skokova padobranom

Kako je moguće da umjetnici poput njega, koji iza sebe imaju na hiljade javnih nastupa, uvijek pred pubikom mogu postići svoj umjetnički vrhunac, zanimalo nas je:

"Idete uvek na maksimum i ne taktizirate u smislu koliko ćete se emotivno i fizički dati. Samim time, ljudi to prepoznaju. U suštini, ako vam se ponekad ne svira, to je normalno, ali generalno, ako ste muzičar morate imati strast koja je sama sebi dovoljna i ne pada vam teško da svaki koncert date maksimum. To je odgovornost prema muzici i publici, ali i prema sebi. Kao i u bilo kojoj sportskoj trci - trkate se sa drugima ali i sa samim sobom.  Svojim studentima  znam reći 'možda nekad nećeš odsvirati svih 100%  nego 98% nota, ali je važno da uvek daš 100% sebe".

A kada je u pitanju strast, osim  muzike koja je njegov život, Stefan Milenković gaji strast prema sportskoj aktivnosti koja nije baš tipična i masovna - padobranstvu. Kako je neko kome su ruke najdragocjenije u poslu kojim se bavi ušao u svijet skokova i doskoka koji nisu uvijek "mekani"? 

Naš sugovornik se prisjeća kako je sve počelo na proslavi rođendana jednog slavnog  Amerikanca kojoj je prisustvovao. S obzirom da se radilo o strastvenom padobrancu, pozvao je prisutne da sa njim tandemski skaču:

"Plašio sam se visine, ali sam u jednom trenutku pomislio šta bi moglo da mi bude. Prvog skoka  obično niste ni svesni, a  moj domaćin je to znao i unaprijed  mi savetovao da je bolje da odmah skočim i drugi put. Tada sam rekao sebi: kad se ne bih plašio, ovo bi bilo fenomenalno. Nakon toga sam  počeo izučavati i čitati sve o padobranstvu, da bi nakon mesec dana upisao kurs. Sve ostalo je historija (smijeh)... Danas  imam oko 600 skokova. Mogao bih reći da radim to iz poetičnih razloga, a ne iz adrenalinskih. Više me interesuje distrakcija, procedura, to da morate posvetiti punu pažnju i ne misliti ni na šta drugo. U nekim stvarima me podseća na sviranje - proces pripreme, provere i izlazak na scenu posle kojeg nema nazad. I tada  vam se dešava taj san letenja", otkriva Stefan Milenković.

Molimo ga da se prisjeti nekih od najljepših skokova:

"Bilo ih je raznih koji su za pamćenje, jer to su jaki utisci. Ali jedan je bio poseban - toga dana skakao sam  petnaestak puta i to je bio poslednji skok.  Već je bio zalazak sunca, a ja sam odlučio da ću taj zadnji skok kad izađem, da letim na leđima, kao na nekoj ležaljci. Vi svojim telom i s tim otporom vazduha možete ići u bilo kom pravcu osim nazad gore (smijeh). Jezero iznad kojeg smo leteli, imalo je divnu bakarnu boju. Legao sam na vazduh, skrstio noge i opustio sam se, a onda sam vidio da  istu boju ima i vazduh. Ta bakarna boja bila je svuda. A kad sam pogledao gore, već su se videle zvezde i mesec.  Ja sam ležao na svemu tome i uživao tih nekih 45 sekundi.  Da mi je to bio jedini skok u životu - vredelo bi!"

Nakon ovako divnog opisa padobranskog leta, ostalo nam je još samo da Stefanu Milenkoviću poželimo još mnogo uspješnih skokova, a nama i publici širom svijeta, još mnogo njegovih koncerata.       

"