Peđa Kojović: Sarajevska pozorišna tragedija

Radiosarajevo.ba
Peđa Kojović: Sarajevska pozorišna tragedija

Scena iz predstave, foto: radiosarajevo.ba


Peđa Kojović je sarajevski novinar i publicist. Prve književne objavljuje u Fantomu Slobode 2005. godine, od 1991. do 2007 radio je u novinskoj agenciji Reuters u SAD. Autor je zbirke poezije Neutrino, a 23. aprila će se, u okviru Modula memorije 2010., održati premijera njegove prve predstave Sarajevsko pozorišna tragedija. O predstavi i njenom nastanku razgovarali smo sa autorom.


RadioSarajevo:
Odakle ideja za predstavu i koliko Vaš povratak iz Amerike ima uticaja na njen nastanak?
Peđa Kojović: Ne vjerujem da ima neke veze, i da se nisam vratio mislim da bi opet sve bilo isto. Ja sam zapravo napisao priču, na osnovu koje je Gorčin Stojanović uradio predstavu. Ideje za priču meni najčešće dođu iz stvarnog života. To je priča koja nikada nije trebala biti predstava, ali je, eto, postala i meni je drago zbog toga. Isto tako mi je drago da je neko kao što je Gorčin mislio da je vrijedno da se od toga napravi predstava. Mislim da je to što je on napravio daleko pametnije i bolje nego to što sam ja napisao.

RadioSarajevo: Kako je došlo do suradnje sa Stojanovićem?
Kojović: Ta priča je prvo došla do Dine Mustafića, koji je odlučio da MESS bude producent te predstave, a onda su oni pozvali Gorčina da je režira.

RadioSarajevo:
Koliko ste uticali na predstavu?
Kojović: Nisam imao nikakvog uticaja. Ja sam sinoć prvi put probno vidio predstavu.

RadioSarajevo:
Zašto baš Sarajevska pozorišna tragedija kao naziv predstave?
Kojović: Ta se fraza nalazi i u samom tekstu priče i tako se zove priča. Tada smo skontali da je super fol i da se, kada se igra u Zagrebu, može zvati Zagrebačka kazališna tragedija, a ako bude igrala na festivalu u Brčkom, neka se zove Brčka tragedija.

RadioSarajevo: Ima li predstava ikakve veze sa Vašim političkim angažmanom?
Kojović: Nikakve.

RadioSarajevo:
Šta mislite kakav će uticaj predstava imati na publiku?
Kojović: Ova predstava pokušava nekako da otvori oči ljudima i da se počne pričati o stvarima o kojima niko ne smije da priča. Najgora stvar koja bi se mogla desiti je da predstava bude “onako”. Više bih volio da neko ustane i izađe nego da mu bude “onako”. Nadam se da će se ljudima dopasti. Ona je malo nostalgična. Počinje opisom jednog psihološkog prostora i vremena u Sarajevu krajem osamdesetih godina, onda nas uvodi u predratno stanje, zatim se bavi ratom i postkonfliktom. Mada je problematično da li je Bosna postkonfliktna zemlja. Ja mislim da nije, da konflikt još uvijek traje.

RadioSarajevo:
Nakon zbirke poezije Neutrino, možemo li se nadati i nekoj zbirci priča?
Kojović: Ja se nadam da će izaći još jedna mala knjiga u kojoj bi trebalo biti nekih već objavljenih djela, ali i nekih koja nisu. Ja bih sve ovo dao za jednu dobru zbirku kratkih priča, za koju se nadam da će brzo izaći.

RadioSarajevo:
Predstava problematizira pitanje krivice za protekli rat, koji je vaš odgovor na to pitanje?
Kojović: Ne problematizira ona pitanje krivice, nego obratno. Ljudi pokušavaju da sa sebe saperu krivicu za rat. U idealnoj varijanti, uvijek je neko drugi kriv za rat. Ali nije tako. Priča ide na nekoliko nivoa. Na prvom nivou prikazuje ljude na jednoj običnoj gradskoj ulici oko 12 sati i kako od njih napraviti ratnike. To je, nažalost, puno lakše nego što mnogi misle, kao što se i danas u BiH čitava politička slika može promijeniti sa pet zolja i deset kalašnjikova. To je uvijek tako. Najveći je problem kako tu svakodnevnicu zarezati nečim, a onda kada se jednom zareže nekom idejom koja stvara sukob, taj se sukob širi i, u principu, postaje nebitno zašto je počeo. Kada u ratu padnu prve žrtve, razlog rata postaje nebitan. Tada se pretvara u ciklični krug krvnih osveta i sve se više umnožava jer ima sve više žrtava i na jednoj i na drugoj strani. Teško je izaći iz tog ciklusa i mi smo još uvijek u njemu.

RadioSarajevo:
Kao novinar, bili ste na više svjetskih ratišta. Možete li povući neku zajedničku paralelu?
Kojović: Uglavnom se ljudi tuku jedni protiv drugih i niko se ne tuče s namjerom da bude zao, odnosno napadač. Bio sam stvarno na puno ratišta i još nikad nisam sreo nekoga ko kaže “Jeste, mi hoćemo da napadnemo”. Ne, svi se brane. S tim što nekada misle da je napad najbolja odbrana, to je već pitanje strategije i taktike. Principijelno i filozofski – nijedna strana nije napadač. Ni Hitler nije napadao, nego se “branio” – “branio” je prava Nijemaca u Češkoj i Poljskoj te “branio” ideju Trećeg Reicha. Predstava upravo govori o toj razlici između subjektivne i objektivne istine. Mi svi imamo fragmentirana shvatanja rata u BiH i svi ga možemo ispričati iz naše perspektive. Kod “naše” mislim iz perspective moje ulice, grada Sarajeva, itd. Slika sveukupnog rata nije nužno onakva kakvu sam ja vidio.Pretpostavljam da je nekome ko je živio na Ilidži taj rat izgleda sasvim drugačije nego nekome koje pripadnik neke druge nacionalnosti ili je bio pripadnik neke druge vojske. Uglavnom – svi se brane, ali i svi napadaju jedni druge.

Pogledajte fotografije snimljene na probi, dva dana prije premijere Sarajevske pozorišne tragedije
.

ado, radiosarajevo.ba

Radiosarajevo.ba pratite putem aplikacije za Android | iOS i društvenih mreža Twitter | Facebook | Instagram, kao i putem našeg Viber Chata.

/ Najčitanije

/ Najnovije

Podijeli članak