Književnice iz regije: Barbi Marković

Razgovarala: Tamara Zablocki

Barbara Barbi Marković je beogradska književnica, prevoditeljica i lektorica, regionalnoj javnosti najpoznatija preko svog književnog prvijenca, romana Izlaženje. Studirala je germanistiku na Univerzitetu u Beogradu, a potom i na Univerzitetu u Beču. Danas, živi u Beču i prema vlastitom iskazu, „radi kao prevoditeljka, književnica, novinarka, a radi i za novac“.

Roman Izlaženje važan je ponajprije zato što predstavlja neobičan eksperiment koji su Barbi i izdavačka kuća Rende opisali kao roman-remiks, budući da je kao izvorni tekst korišten kratki roman austrijskog pisca Thomasa Bernharda, Gehen/Hodanje. Drugim riječima, Barbi je Izlaženje ispisivala preko Bernhardove strukture i samih njegovih rečenica, promijenivši tek imena likova i topose. Dok Bernhard svoje junake, lude šetače koji iz kafana završavaju u bolnici/ludnici koristi kako bi dočarao stanje postnacističke Austrije, kod Barbi su u fokusu beogradski clubberi koji, zasićeni beogradskim klubovima, završavaju ispred TV-a, kako bi nam podcrtali atmosferu kraja devedesetih i početka dvijehiljaditih u Srbiji.

Roman Izlaženje najviše će se svidjeti upravo mrziteljima beogradskog clubbinga, a i sama autorica ga je opisala kao 'hejterski roman'. Izlaženje je bilo nominovano za NIN-ovu nagradu i nagradu Miloš Crnjanski, a 2009. godine izašlo je na njemačkom jeziku, u izdanju izdavačke kuće Suhrkamp.

Barbi smo uhvatili u Sarajevu, gdje gostuje u sklopu Evropskog rezidencijalnog programa za književnike i književne prevoditelje, što je zajednički program Književne mreže TRADUKI i Sarajevskog otvorenog centra. Sarajevski ljubitelji književnosti imaće priliku upoznati Barbi u utorak, 24. maja, na Kafenisanju s Barbi Marković.

Budući da je tu da bi se upoznala sa društvenim i književnim prilikama u BiH, te našoj zemlji predstavila svoje djelovanje, razgovarali smo o njenom romanu, te prilikama za pisce i prevodioce u Srbiji i Austriji.

Radiosarajevo.ba: Pričaj nam o konceptu Izlaženja, ipak se na našim prostorima ovakva vrsta književnog eksperimentisanja i poigravanja sa strukturom ne sreće tako često.

Marković: Tad sam radila u izdavačkoj kući Rende i često sam čitala rukopise savremenih pisaca mlađe generacije koji su citirali muziku ili su se na druge načine u svojoj strukturi bavili muzikom. Među njima se našlo i delo Remiks nemačkog pisca Benjamin von Stuckrad-Barrea, ali njegovo navođenje naslova pesama mi nije bilo dovoljno, i tu negde sam dobila želju da napišem knjigu koja će i po samoj formi biti remiks.

Budući da sam studirala germanistiku i bavila se prevođenjem, imala sam želju da napravim potpuno pogrešan prevod koji će svejedno imati neki smisao. U prevodima, svaka reč može da se prevede na više načina i da se ostvari na različitim nivoima u ciljnom jeziku. Sela sam i napravila taj beskrupulozno pogrešni prevod, literarni remiks novele Thomasa Bernharda iz sedamdesetih godina, Hodanje, koja se bavi dobom postnacističke Austrije i po sadržaju savršeno odgovara kraju devedesetih u Srbiji. U prevodu sam menjala samo likove i mesta događaja tako da dobijem priču o noćnom životu današnjeg Beograda, istovremeno zadržavajući prepoznatljivi glas Thomasa Bernharda.

Radiosarajevo.ba: Izlaženje si okarakterisala kao hejterski roman.

Marković: Čitajući austrijske pisce, ponajprije Karla Krausa, Thomasa Bernarda i Elfride Jelinek, bila sam fascinirana tim neverovatnim brojem tirada protiv vlastitog društva koje postoje u austrijskoj književnosti. Verovatno zato što sam odrastala u Srbiji devedesetih i početkom dvehiljaditih, bilo mi je vrlo lako identifikovati se sa tom vrstom književnosti. Istovremeno mi je ta vrsta samokritičnosti falila u domaćoj književnosti, zato mi je bilo važno napisati pop-roman koji je kritički nastrojen prema toj toliko hvaljenoj beogradskoj klupskoj sceni.

Radiosarajevo.ba: I kako je takva, hejterska knjiga, primljena od strane publike i kritike u Srbiji?

Marković: Izlaženje je dosta dobro primljeno od strane kritičara, s tim što su redom naglašavali sumnju u to šta sam zapravo uradila, budući da original prevoda Bernhardove knjige nije postojao na srpskom jeziku. Knjiga je ušla i u širi izbor za NIN-ovu nagradu i uži za nagradu Miloš Crnjanski, ali ja lično od toga nisam imala neke koristi jer sam tad već živela u Beču neku sasvim drugu priču. Tako izdaleka nisam mogla znati tačno kakva je recepcija knjige u Srbiji.

Nakon što je 2009. izašao prevod knjige u izdanju nemačke izdavačke kuće Suhrkamp, koja je također izdala i original Bernhardove knjige, počeo je novi život Izlaženja, budući da ljudi na nemačkom govornom području poznaju delo Thomasa Bernharda, pa im je bilo jasno i šta sam ja uradila. Austrijsku publiku je zabavljalo to transponovanje i kako stanje austrijskog društva nakon Drugog svetskog rata odgovara stanju Srbije na kraju devedesetih i početku 21. veka.

Zanimljiva priča tiče se izdavanja knjige u Suhrkampu, budući da je to ista izdavačka kuća koja mi je prilikom izdavanja Izlaženja u izdavačkoju kući Rende – zabranila dalje bavljenje Thomasom Bernhardom. Oni su imali prava na Bernhardova djela i najviše što su nam dozvolili je jedno izdanje Izlaženja, lišeno svih prevoda i mogućih narednih izdanja.

Radiosarajevo.ba: Ipak, u Beogradu je bila organizovana zanimljiva promocija Izlaženja koja je više bila performans nego klasična promocija knjige.

Marković: Da, to je bila promocija knjige 2007., na Belefu, a moja ideja je bila da pročitam tekst koji će ići uz muzičku podlogu sastavljenu od pesama spomenutih u knjizi, a za koju je bio zadužen Belgrade Yard Soundsystem. Performans se sastojao od toga što se sve vreme trajanja promocije nekoliko ljudi presvlačilo pred ogledalom i 'spremalo' za izlazak.

Radiosarajevo.ba: Po romanu Izlaženje rađena je i predstava?

Marković: Rađene su dve predstave, prva u Schauspiel teartu u Kölnu, a za drugu, čija je premijera održana nedavno u bečkom teatru Garage X, sama sam radila adaptaciju. Pored toga, Izlaženje je izvedeno i u vidu radiodrame na Radiju Bremen.

Radiosarajevo.ba: Danas živiš, pišeš i prevodiš u Beču. Pretpostavljam da su ondje prilike za književnike i prevodioce dosta bolje nego na našim prostorima.

Marković: Ja sam uvek pomalo užasnuta načinom na koji se u Srbiji ophode prema ljudima koji se bave književnošću, naročito nespremnošću da plate za urađeno. U Austriji se zna šta koliko košta, a ako neko slučajno nema da ti plati, on se izvinjava i unapred upozori na to, a ne kaže da će ti neplaćeni rad biti čast. Situacija ni u Austriji nije savršena – da bi mogao da živiš od književnosti morao bi neprestano da pišeš hitove – ali su stvari profesionalnije uređene. Također, tamo ni čitanja nisu besplatna. Trenutno imam odlično iskustvo sa Sarajevskim otvorenim centrom koji se ponaša vrlo zapadnjački, ali inače ne mogu pohvaliti domaće institucije.

Radiosarajevo.ba: Šta trenutno čitaš?

Marković: Stendhalov Kartezijanski manastir u Parmi.

Odlomak iz romana Izlaženje:

„U ovom gradu ti je snaga volje već toliko oslabila da nema smisla čak ni da pokušaš da odeš. Grad kao Beograd je ostrvo gubavaca za osobu s izvanrednim duhom (bez gube), kao što sam ja, na kome se prave samo odvratne zabave, kaže Bojana. Više puta je Bojana navodno upotrebila izraz grozni rezervat gubavaca, više puta izraz beogradska bolest. Kako sam uvek mrzela ove klubove, navodno je rekla Bojana, a opet sam izlazila s istrajnošću vernika, koja je upravo deprimirajuća. Sve ove desetine i stotine beogradskih ludaka, koji se tokom svih ovih godina motaju po beogradskim klubovima, kaže Bojana. Ta bezglava klupska masa, koju ovde možemo da posmatramo i koja je svetski odbojna, kaže Bojana. Na svakom od u ovim odvratnim mestima zapaćenih beogradskih klabera dolaze po dva-tri beogradska dilera, navodno je rekla Bojana. Ovo je grad u kome moraš da otupiš da bi izdržao, kaže Bojana Milici. Nigde nema takve isfoliranosti, takve autoerotične isfoliranosti, koju podnosiš samo ako si žestoko otupeo. U beogradskom klabingu nema ničega osim isfoliranosti, kaže Bojana.“