Izet Sarajlić o Sarajevu: Grad u kome možda i nisam bio najsrećniji, ali u kome je sve moje

Sad nek spavaju svi naši i besmrtni.

Pod mostom, kraj “Druge Ženske” nabujala Miljacka teče.

Piše: Izet Kiko Sarajlić, 1961.

Sutra je nedelja. Uzmite prvi tramvaj za Ilidžu.
Naravno pod predpostavkom da ne pada kiša.
Dosadna duga sarajevska kiša.

Kako li je bilo Ćabrinoviću bez nje u tamnici!

Mi je preklinjemo, psujemo, a ipak dok pada
zakazujemo ljubavne sastanke kao da smo u najmajskijem maju.
Mi je proklinjemo, psujemo, svjesni da od nje nikad
Miljacka neće postati ni Gvadalkivir ni Sena.

Pa šta? Zbog toga zar manje će te voljeti
i mučiti manje kroz stradanja?
Zbog toga zar manja biće moja glad
za tobom i manje moje gorko pravo
da ne spavam kad svijetu prijete kuga ili rat
i kad jedine riječi postaju “ne zaboravi” i “zbogom”?

Uostalom, možda ovo i nije grad u kome ću umrijeti,
ali u svakom slučaju on je zaslužio jednog neuporedivo vedrijeg mene,
ovaj grad u kome možda i nisam bio najsrećniji,
ali u kome je sve moje i u kome uvijek mogu
naći barem nekog od vas koje volim
i reći vam da sam tužan do očajanja.

U Moskvi to bih isto mogao, ali Jesenjin je mrtav
a Jevtusenko siguno negdje u Gruziji.
U Parizu kako da zovem hitnu pomoć
kad se ona nije odazvala ni na pozive Vijona?
Ovde zovnem li i tople svoje sugrađanke,
i one čak znaće šta je to što me boli.
Jer ovo je grad u kome možda i nisam bio najsrećniji,
ali u kome i kiša kad pada nije prosto kiša.

Bosanskohercegovački historičar filozofije, esejist, prevodilac i pjesnik, Izet Kiko Sarajlić, rođen je na današnji dan, 16. marta 1930. u Doboju. Objavio je preko 30 knjiga poezije od kojih su neke prevedene na čak 15 jezika. I naš portal je u svom prvom tekstu serije 'Junaci bez ulica' pisao o Kiki Sarajliću, apelirajući na javnost da se ovom pjesniku dodijeli ulica u Sarajevu.

Izet Sarajlić preminuo je 2. maja 2002. godine u Sarajevu.