Božo Vrećo: Znate li da svaki put kad pomislim na Srebrenicu...

Znate li da svaki put kad pomislim na Srebrenicu, budem jedna od onih žena koje u dimijama koračaju uplašeno i nijemo, poput srna u krdu, skrivaju svoju lanad unutar kolone od pogleda koji ih može raniti.

A ja sama.

Piše: Božo Vrećo (na Instagramu je objavio odlomak iz njegove knjige)

Izgriženog sam vrata i mučena i krvlju označena.

A mog jelena nema.

Nema ga da rogovima svojim zamahne vitim i odbrani.

Zariče najglasnije da ustuknu vuci i bijesni psi i ne uzmu nam jedince.

Ne otmu mi srce iz njedara.

Oči moje.

Eh, da barem žalosna nisam vidjela kako mi ga odvode.

Eh, da barem jadovna nisam čula kako mi jauknu.

Ode mi.

Ode mi moje lane žedno na onaj svijet.

Ode mi sam.

Ko će mi ga, rano moja, dočekati... a mog Osmana nema.

Nema mi ga.

Ubili ga u šumi, u polju, u pšenici, u pojati.

Ubili mi ga na pragu gdje sam čedo naše prvi put zaljuljala i podojila.

Pod onom ašlamom gdje smo ašikovali k'o mladi.

Sjećam se, dolazio mi da mi kaže da će me kradom odvesti.

Majka jadna, krišom od babe i ruho spremila... da će me odvesti tamo dalje, iza brda.

Pa šta ako smo siromašni, pošteni smo.

Skućit ćemo se nekako.

Kašika po kašika, zrno po zrno.

Žulj po žulj, al' ostat će se živo.

Samo nek' smo skupa.

A sad mi ga nema.

Ne čujem da me doziva.

Ne čujem da mi dolazi,

jelen moj,
ponos moj!

A ja, evo, u sebi
još samo ovu pjesmu nosim
da ujutro, dozovem ih obojicu njome.

S one strane potoka:
„Osmana mi, neće dan mi svanuti,
đulistanom sve će lati pan'uti...“