Boris Jovanović: 'Oprosti mi, Pape...'

Tekst objavljen u rubrici 'Šta drugi pišu' preuzimamo s portala Sportske.net.

Piše: Boris Jovanović

Znali smo i ranije, Pape je bio mnogo bolji igrač nego što je trener.

Nije vajkanje, niti šta neobično, oni što smo ih voleli najčešće nas teraju da im oprostimo svaku brljotinu, u ime starih vremena. To hvatanje na sentimentalnost ima smisla, niko nije imun na trenutak u kome je bio srećan. Jer, tren iscuri kroz prste, sećanje je dragocenost koja se grčevito stiska.

Zbog toga sam pozajmio naslov pesme, ne bih da reči koje nižem shvatite kao optužnicu, ali ne mogu da se otmem utisku da je Safet Sušić arhitekta bosanskog poraza. Znam i složiću se, da profa sa Novog Zelanda što đake muči amebama i fotosintezom nije puki amater, bolji rezultat bi pokrio Papetovu nesavršenost. Ne zaboravite, ništa nije tako krhko kao afričko samopouzdanje posle primljenog gola, crnu braću parališe loš rezultat.

Samo, ne bi promenilo kakvoću stvari. Možda bi one bile prećutane, gurnute na dno police sa čarapama koje nikad ne nosiš, svejedno, pobeda u fudbalu nije lek za urođene slabosti.

Znate šta najviše upire prstom na Papeta? To što su svi bili generali tokom bitke, ne posle nje. Svi, osim onog koji stvarno ima čin, samog selektora. Njegova Bosna je delovala kao družina studenata u šumi. Znaju da su u opasnosti, ali ne i šta im preti i kako da se izvuku. Bez levog spoljnog igrača, sa Lulićem kao brojem "11" iz požutelog albuma druga liga grupa "Zapad", Pape je prineo nerazumnu žrtvu. Osam od deset napada Nigerijaca pokuljalo je kroz levu stranu bosanske odbrane čineći da se Spahić oseća kao najusamljeniji čovek na planeti. On je bio "Hrabro srce" tokom čitavog prvog poluvremena, doduše, znatno sporija verzija.

Kako rekoh, profesor biologije sa Novog Zelanda jeste otvorio vrata propasti, ali su Bosanci u nju poslušno potrčali. Asmir Begović je bio kao glineni golub, odbranio je osam lopti, nijedan golman u dosadašnjem toku prvenstva nije tako naporno radio kao meta u streljani.

Ali, ovo je priča o Papetu. Za trenutak mi se učinilo da će skinuti masku i da će nam se ukazati Pižon, sa onim pričama o jakom rivalu, lošem vremenu i sreći, toj nevernici što stalno izdaje balkanske reprezentacije.

Objašnjavao sam već, pozivajući Bukovskog za svedoka, sreća je posao kao svaki drugi. Što se kvaliteta Nigerije tiče, kod Afrikanaca to nikada nije zbir pojedinačnih moći sportista koji brzo trče i imaju smisla za kombinatoriku. U konačnom proizvodu takve stvari obično završe kao feler, jer nedostaje navika da se kvalitet ponovi u više utakmica u nizu.

No, poslužiće Bosancima kao zgodno opravdanje, uvek je lakše pogledati u nebo i pasti u sevdah. Da se snima "Dosije X" na Balkanu, slogan bi mogao da bude "Krivac je tamo negde".

Pisao sam, čini mi se prošle zime, da je dovoljno da igraju fudbal. Mondijal slavi predivnu igru, za male reprezentacije je zamišljen kao festival na kome svi dobiju medalju za vrlinu. Bosna je jedan deo meča protiv Argentine toga bila svesna, no suviše kasno, tek kad je prošla fasciniranost mestom i protivnikom. A onda je počelo razmišljanje o rezultatu, usud svakog balkanskog bakalina dok pune police preračunava u svoj profit, ne obraćajući pažnju na ono što se dešava sa druge strane pulta.

Niste li se, vi sredovečni, osetili kao u uvrnutom eksperimentu, zamorci u vremenskoj mašini koja nas je vratila u 1982. i utakmice Jugoslavije sa Špancima i Hondurasom. U doba kad smo sve hteli, nešto započeli i ništa doveli do kraja?

Posle je ostala je legenda o lopovluku, sudiji koji je penal Špancima svirao oko centra i hospitalizacije vredan mit o moralnoj pobedi.

Za Bosnu počinje novo brojanje vremena, do neke nove prilike kada će, izvesno je, sve otići u Honduras...