Nermina Omerbegović: Čekajući razmjenu

UPOZORENJE: Prilozi objavljeni u rubrici "Na vlastitu odgovornost" autentični su zapisi građana koji su preživjeli opsadu Sarajeva. Tekstovi mogu sadržavati nepristojne izraze, crni humor ili eksplicitne opise ratnih dejstava i njihovih posljedica. Tekstove u ovoj rubrici čitate na "vlastitu odgovornost".

Piše: Nermina Omerbegović
Fotografija uz tekst: Frédéric Helbert

ČEKAJUĆI RAZMJENU

Doveli su je u Vojni štab. Da je zaštite. Sačuvaju za razmjenu. Bilo je planirano da je mjenjanju za leševe iz 11 plavih.

Odlučili su tako nakon što su joj pustili majku da pređe na drugu stranu s pismom u kojem je (kako je kasnije pročitala) pisalo da će je zaklati ako ne dođe do te razmjene.

Prvih par dana bila je sama u stanu sa zabranom da ne smije razgovarati ni s kim od komšija. Ipak Vida, Ljerka znale su se provući i donijeti joj nešto za jelo.

A onda je jedan dan upao vojnik i rekao „ Skidaj se!“.

Pomalo ga je zapričavala  sve onako okupana u kućnom ogrtaču koji se zainat rastvarao. I onda da ne vidi kao da će nešto da uzme otišla do prozora i dozvala druge.

Izveli su ga. A onda došli po nju. Rekli da će spavati u štabu, jer im treba za tu razmjenu.I da može na sat dva dnevno otići kući.

Objasnili su joj da će imati obavezu tj. da će ih tu u komandi služiti.

„Naloži vatru“, rek'o je komandir.
„Ne znam“.
„Kako ne znaš?“
„Pa nisam rasla uz ognjište već uz radijator i TA peć“, inatila se.
„Hajde onda po drva i pazi a su suha!“
„A zar imaju mokra drva?“
„Marš.Ništa od tebe .Znaš li bar kafu praviti?“

Tu više nje mogla glumiti blećka. Naravno da zna.

Naveče kad je vidjela da komadant izbacuje neke iz sobe, ponadala se da će bar imati svoju sobu.

Ali on je ostao u sobi. U neko doba došao je do kreveta. I onako „uljudno“ upitao može li spavati s njom.

Samo ga je pogedala i rekla „bolje ti je uzmi tri kile mesa i  guraj u to. Kasnije operi i na roštilj. Mene ako dotakneš ja ne idem odavde i ništa od razmjene. A ti razmisli o tome šta ćeš reći porodicama.

Više joj nije prilazio.

Idući dan ostala je sama  u komandi. Samo stražar ispred. A onda je došao jedan vojnik i reko da mora s njim da pospremi neki stan.Vojniku koji je čuvao rekao  je da je to naređenje. Otišla je. Stan nije bio prazan kao što je rečeno. Bio je  pun pijanih vojnika koji su joj nudili piće i nabrajali šta će joj raditi. Ali jedan od njih otišao je u komandu. Opet su došli i odveli je. Na“sigurno“.

Legla  je. I čekala. Zrak je bio ispunjen strahom. Njenim. I bijesom. Njihovim.

Onda je čula vrata i dreku.

Eno ga Savo čuo da su njegove u Sarajevu pobili, vikao je zamjenik komandira.

Dolazi da je ubije. Ma zaboli me kurac. Neću se ja više zbog pičke s vojskom svađati.

Zatvorila je oči. Ukočila se. Da ne primjete da je budna.

A onda je došao Savo. Čula je lom u hodniku kuće. Dernjavu. I Savino sklonite  se ubiću i vas i nju.

Stajao je izad nje. Pištolj je prislonio na njenu glavu. Ona se pravila da spava. Snom bezbižnog djeteta. Savo je stajao s pištoljem na njenoj glavi i plakao.

A onda je otišao u kuhinju gdje su sjedili ostali. I vikao kako nju baš briga. Kako mirno  spava. I da će je ubiti.

Ustala je, došla do vrata kuhinje gdje je Savo punio pušku i govorio je da će ubiti svakoga ko ga pokuša spriječiti.

Evo me.Izvoli. Rekla je stojeći na vratima gledajući ga pravo u oči. Znala je da je Savo, inače najmlađi borac u tom odredu, bio zaljubljen u nju. Znala je da je nemoćen ako mu se suprostavi.

Znala je i da, ako pokaže strah, da će je ubiti.

Savo je spustio pušku i rekao joj da napravi kafu za sve.

A onda je okrenuo pušku ka svojim suborcima i naredio da ima čitavu noć da piju kafu. Dok je ima.

Počela je praviti kafu. Sebi bi odvajala posebnu šoljicu bez šećera. A njima ga šećerila do daske, dodajući još vode. I tako do jutra.

Pred jutro se Savo smirio i otišao. A ostali su zakrčili WC.

Konačno je stigla vijest da je razmjena  dogovorena.

Po nju je došao transporter. Onaj bijeli.

Kad je transporter  stigao do kasarne u Lukavici izišla je i pogledala zaostali natpis na fasadi „Druže Tito mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo“. I nasmijala se.

Vezano: Nermina Omerbegović: Nije zid mek, nego je metak tvrd