Bojan Tončić o Zdravki Grebi: Čovek koji je branio Sarajevo

U Sarajevu je umro Zdravko Grebo, univerzitetski profesor, jedan od ljudi simbola, osnivač Radija Zid, urbanog bastiona ovog grada i istoimene izdavačke kuće koja će u godinama Opsade ostaviti otisnuti trag patnje Sarajlija, u opsednutom gradu, tamo gde se, često bezuspešno, tragalo za smislom.

Zdravko Grebo (rođen u Mostaru 1947) imao je sarajevski komšijski duh, bolela ga je patnja drugih, uvek je, govore Sarajlije, bio uz nekoga kome je potreban. Raja je Zdravko, njihova je presuda, a u to se nije trebalo sumnjati. I utoliko je ispravna dikcija čaršijske priče objavljene i na ozbiljnim portalima, da je Sarajevom prostrujala vest o smrti Zdravka Greba. Prostrujala baš kao i on; kao svest da je tu negde, da će se pojaviti njegov razoružavajući osmeh i da će izgovoriti baš ono što ga zaokuplja poslednjih nekoliko koraka. Kao pomisao da ćete ga videti, i možda samo to.

Piše: Bojan Tončić 

Grad u kojem je tokom godinama Opsade zrak bio, kao u pismima Keme i Arsena, „opor od smrti toliko mladosti“, ne prihvata i ne želi da veruje. U odlazak čoveka koji je voleo Sarajevo i branio ostatke ljudskosti u njemu, uspevajući da mu udahne malo civilizacije, tačne vesti i rock’n roll iz krkljajućih zvučnika i čudom dopunjenih baterija, tog spasonosnog vaučera za povratnu kartu iz sarajevskog pakla. Sa pločnika na kojima se umiralo od rana i besmisla. Od smrti. Dok su knjige gorele, dok su se zgrade urušavale, a bezumnici divljali, finalno usmeravajući projektile odaslate sa Kalemegdana.

Zdravko Grebo otišao je u penziju pola veka nakon što je prvi put otvorio vrata Pravnog fakulteta u Sarajevu. Znao je kako to da uradi: „Dugo sam ovdje i došlo je vrijeme da idem. Iskreno se nadam da sam obavio sve što je trebalo ovdje, pomogao ljudima koji pripadaju mojoj katedri da popune te pozicije koje im pripadaju. Svijetla obraza ostavljam taj predmet. Evo, praznim police, neke sam knjige poklonio, neke će sa mnom u garažu, jer nemam auto, pa mogu stati police za knjige. Dođe vrijeme kada shvatite da trebate otići. Ne žalim ni za čim - kao Švabo Osim, otići ću kad sam najbolji. Odlazim s početkom nove školske godine, u oktobru”, rekao je u avgustu 2015.

Ostali su indeksi i radna knjižica, te faktografija pohranjena u istoriji: rođen 30. jula 1947. u Mostaru, radio je kao redovni profesor na Pravnom fakultetu u Sarajevu. Osnovao je gradski radio i izdavačku kuću Zid, član Executive Board of Bosnian Peace Corps, radio kao direktor međunarodnog postdiplomskog kursa Evropske studije i osnivač Fonda za otvoreno društvo BiH.
Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a postdiplomske studije i doktorat završio je na Univerzitetu u Beogradu.

Dobitnik je nagrade Evropskog kluba za mir i protiv rasizma i ksenofobije, Ruzveltove medalje i nagrade Francuske legije časti. Autor je knjiga "Marx i Kelsen", "Pravni sistem SFRJ", "Philosophy of Law", "Savremena američka pravna teorija", "Novi ustav BiH" i "Elementi evropskog prava".

Bio je član regionalnog tima zagovarača Regionalne komisije (REKOM) za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine.

U januaru 2019. iza Zdravka Greba ostali su odgovori, ali i pitanja na koja, priznaće, nema odgovor: “Postoji nepogrešiva solidarnost između nacionalnih elita, svjesna ili nesvjesna, i oni se razumiju, a ista takva solidarnost postoji između tajkuna i kriminalnog miljea. Oni nemaju probleme sa nacionalnom netrpeljivošću i sličnim stvarima, i oni su ti koji proizvode strah, da toga nije ne samo da bi izgubili političku podršku nego bi vjerovatno završili u zatvoru“.

Levičar čvrstih uverenja smatrao je da “jesmo Bošnjaci, Srbi, Hrvati, i ostali, kako je moguće da, ako si siromašan seljak ili radnik, nemaš svijest o zajedničkom socijalnom položaju i zašto je normalno da čovjek koji je fukara i kome je uništeno svako ljudsko dostojanstvo, treba da primarno bude solidaran sa bošnjačkim, hrvatskim, srpskim tajkunom koji ga eksploatiše, koji je bogatstvo stekao pljačkaškom privatizacijom, ali od njega se to očekuje, i otuda priče o vitalnom nacionalnom interesu …”

Otišao je Zdravko Grebo, ostali su pouke i sećanja, ostala je tuga za velikanom. Sa Sarajevom tuguje Druga Srbija, ona koja se, rečima Radomira Konstantinovića, „ne miri sa zločinom“.