Bojan Krivokapić: Pisanje mora biti politički čin

Novosadski pisac i aktivista u kulturi Bojan Krivokapić posljednjih mjesec dana proveo je u Sarajevu, kao gost Rezidencijalnog programa za pisce i književne prevodioce. Krivokapićeva prva prozna zbirka, Trči Lilit, zapinju demoni, pobijedila je na književnom konkursu Đura Đukanov u Kikindi i objavljena je u januaru ove godine, a sarajevska promocija ove knjige desit će se u utorak, 23. aprila u Umjetničkoj galeriji Bosne i Hercegovine. Sarajevo Krivokapiću nije nepoznato: ovdje je proveo godinu i po studirajući rodne studije pri Centru za interdisciplinarne postdiplomske studije.

Razgovoru s Bojanom Krivokapićem i promociji njegove knjige Trči Lilit, zapinju demoni, možete prisustvovati u utorak, 23. aprila u 19 sati, u Umjetničkoj galeriji BiH.

Za portal Radiosarajevo.ba, Krivokapić govori o svojim pričama, u kojima se ogleda sva mračna zbilja ovdašnjih prostora, jezički nečistim knjigama kao vidu otpora nacionalizmu, svom doživljaju Sarajeva iz perspektive gosta i književnosti kao prostoru političkog djelovanja.

Razgovarala: Tamara Zablocki, Radiosarajevo.ba

Radiosarajevo.ba: Knjiga Trči Lilit, zapinju demoni je naizmjence pisana na srpskom i hrvatskom jeziku, na ekavici i ijekavici. Kako na ovaj postupak nepristajanja na jezičko (i političko) ograničavanje gledaju jezički čistunci kojih su puni naši prostori? I na kraju, kako jedna takva, nečista proza, uspije pobijediti na konkursu javne institucije, Narodne biblioteke?
Krivokapić: Mislim da taj postupak ne bi trebalo da bude neobičan, nisam ja tu izmislio ništa novo, samo se poslednjih godina to jezičko zamešateljstvo sve ređe sreće u savremenoj postjugoslovenskoj književnosti. Razmišljamo, čitamo, razgovaramo na kombinaciji tih jezika koji se danas zovu b/h/s/c, pa zašto onda ne bismo i pisali tom kombinacijom? Zašto bismo pristajali na politike čišćenja jednog jezika od drugih, na njegovo očuvanje, tako čistog i tako jedinstvenog, da se ne uprlja jadan, ah, tim komšijskim upadicama? Duboko smo potopljeni u etnonacionalistički diskurs, politike čišćenja jednih od drugih, jačih od slabijih, većinskih od manjinskih, veoma su jake, jezički i drugi fašizmi polako se šire kao metastaze, i zato je važno pokazati svoj drugačiji politički stav, stav koji je feministički, koji je otvoren, uključujuć, pa i po cenu da te svrstaju u jugonostalgične, naivne ili prevaziđene.

Radiosarajevo.ba: Zašto je zbirka nazvana Trči Lilit, zapinju demoni? Krivokapić: Naslov je nastao u zajedničkoj igri pisanja sa Jelenom Anđelovski, autorkom knjige poezije Domovina, bes mašina. Nastao je spontano, ali ne i slučajno. Meni se taj stih svideo, ima neku ludačku dinamiku, nije do kraja jasan, otvoren je za različita shvatanja i prihvatanja. Činilo mi se da knjiga treba da ima malo neobičniji naslov, drugačiji, a i želeo sam da izbegnem neku memljivu sintagmu, opšte mesto i sl.

Ja sam svoj rukopis slao nekim izdavačkim kućama i u Srbiji i u Hrvatskoj, i jedni i drugi su mi govorili da je malo “nezgodno” objaviti tako jezički neujednačenu knjigu. Nisam hteo da peglam, šminkam i poravnavam te male jezičke nezgode, pa makar je nikad ne objavio. I onda se desilo da sam izabran za nagradu Đura Đukanov u Kikindi. I ja sam se iznenadio, moram da priznam. Drago mi je što je ta biblioteka odlučila da prekrši pravilo da tekst mora biti napisan na srpskom, to je mali gest, ali ja verujem da je važan. Taj mali prekršaj će možda ohrabriti neke druge da se drznu, da ne prihvate takva i slična ograničenja, jer su ona u svojoj biti, glupa i opasna. Navijam da u budućnosti bude što više, u tom smislu,  'nečistih', 'uprljanih' knjiga, onih koje će staviti prst u oko raznim nacionalistima i fašistima, koji samo vrebaju, samo čekaju da puste svoje otrove.

Foto: Damir Hajdarbašić, Radiosarajevo.ba

O problemu nacionalnih i vjerskih identiteta

Radiosarajevo.ba: U knjizi se mijenja i pripovjedačka perspektiva, što podržava već lingvistički istaknuto pravo na izbor identiteta.
Krivokapić: Uh, to pitanje identiteta je veoma važno i veoma problematično u isto vreme, i u književnosti i u drugim sferama. Identitete treba neprestano preispitivati, problematizovati. Politike identiteta, ovi i oni, naši, vaši i njihovi... čini mi se da sve to donosi mnogo više lošeg nego dobrog. Nacionalni i verski identiteti, pa još stopljeni u jedno, to je čisto zlo, oni samo podržavaju i održavaju kulturu nasilja u kojoj živimo. Počivaju na mitovima, lažima, tradicionalni su i patrijarhalni. U većini su, pa ih ne možemo ignorisati, zato ih moramo podrivati neprestano, problematizovati, izvrgavati ruglu. Trebamo im se smejati u facu, stvarati im nelagodu.

A ostale politike identiteta, one manjinske, tu se plašim šta bi se desilo da odjednom postanu većinske. Nadam se da manjine, kad više ne bi bile manjine, ne bi vršile nasilje nad nekim novim manjinama. Nadam se, ali nisam siguran. Nekako se pokazuje da se ljudi lakše odlučuju na nasilje, umesto na nenasilje, na fašizam, umesto na feminizam. I ne znam kako se taj lanac prekida.

Radiosarajevo.ba: Teme Vaših pripovjetki su vrlo bliske ovdašnjoj traumatičnoj zbilji: glad, siromaštvo, zatvor, smrt, samoubistvo, nepripadanje. Koliko je ova zbirka slika jednog specifičnog, nimalo jednostavnog, vremena i prostora u kojem živimo?
Krivokapić: Književni tekst mora naći način da stupi u dijalog sa kontekstom, inače je njegovo postojanje besmisleno. Ne znam kako bih pisao o nečemu što nije, kako ste rekli – traumatično, kad prostori u kojima živimo kontinuirano sećaju i podsećaju na različite traume. Mada, čak mi se ta reč traumatično i ne čini sasvim podesnom. Mi smo to tako nazvali, ili prihvatili taj termin, ali nije to samo traumatično. To je jednostavno život, niz ili haos različitih situacija koje se sreću, pretapaju jedne u druge, razmimoilaze. Više je težeg, manje lakšeg, ali je i više lepog, a manje ružnog u isto vreme. I to je stvar izbora svakoga od nas. Ja zagovaram taj optimistični stav, to da se raduješ životu, svako juto kad se probudiš, i svako veče kad legneš. Neki kažu da je to prevaziđeno, ko se još danas raduje, ali ja ne znam kako drugačije. Mislim da je važno da ljudi koji pišu ne postanu autistični na svoje okruženje, jer im to okruženje neprestano šalje signale, male migove, došaptava im različite priče. Na njima je da to uobliče u tekst i tim tekstom otvore prostor za nove susrete, razmene, dijalog. Trudio sam se da u te teme unesem lakoću, da ih prikažem kao deo svakodnevice, što one i jesu.

Bez mistifikacije, molim!

Radiosarajevo.ba: Kažete da je Vaše pisanje rezultat vrlo svjesne, političke odluke i stava.  Objasnite nam takav aktivistički pristup književnosti.
Krivokapić: Tako je, to je vrlo svesna politička odluka, i stav. Najviše mi idu na živce priče o inspiraciji, o nekakvim epifanijskim momentima, kao nešto ti se ukazuje, javlja, pa ti to zapisuješ. To su čiste budalaštine. Pisanje je jasna politička odluka, prvo da li uopšte hoćeš da pišeš, pa onda o čemu ćeš pisati, a o čemu nećeš, pa onda način kako ćeš pisati, kome se obraćaš, s kim komuniciraš. Dubravka Ugrešić je u jednom od svojih eseja napisala da je pisanje uvek dijalog, i ono to jeste. I to je kad si politički svestan. Ako si politički nesvestan, onda možeš do iznemoglosti da se vijaš sa metaforama, sa ispraznim sintagmama, sa besmislenim i ispraznim tekstovima. Da veruješ da si izabran, bogom dan i slično. Sve same budalaštine. Ali takvih je mnogo, njih je oduvek bilo, pisaca i pesnika koji zaista veruju da su iznad, da lebde. Kad bi počeli da misle, možda bi tresnuli o zemlju. Inspiracije, epifanije, izabrani, sve su to opasne mistifikacije. I na njih treba reagovati, treba ih raskrinkavati. I takvi, ti lebdeći, često su ustvari teški nacionalisti, retrogradne pojave u društvu koje svojim stavovima i delovanjem pozivaju na nasilje. Ima ih u svim čitankama diljem bivše Jugoslavije, i u lektiri. Njihovi se stihovi recituju na priredbama, za dan državnosti, dan sećanja na ovo i ono, dan svetog Save, itd. Generacije stasavaju na stihovima i rimama koje zazivaju sve one teorije krvi i tla.

Foto: Damir Hajdarbašić, Radiosarajevo.ba

Radiosarajevo.ba: Tekstove ste objavljivali u različitim časopisima i čitali širom Srbije, Hrvatske, BiH, Slovenije... Ipak, kakve su mogućnosti koje se mladim piscima pružaju za objavljivanje knjige i njenu distribuciju?
Krivokapić: Svoju prvu priču sam u proleće 2010. godine poslao na konkurs Lapis Histriae koji svake godine raspisuje Gradska knjižnica Umag. Ta je priča izabrana za antologiju i danas mi je jako drago zbog toga. Tada, iz Novog Sada, iz prašine vojvođanske, Istra mi se činila dovoljno dalekom i dovoljno čarobnom. To je antologija sa pričama na bhsc jezicima, slovenačkom i italijanskom. Kada si zarobljen u svojoj prćiji, čini ti se da je užasno teško objavljivati. Međutim, ako proviriš malo iz te prćije, shvatiš da ima prostora i da ima mogućnosti. Ja tokom cele godine šaljem svoje tekstove na različite postjugoslovenske konkurse, a ponekad mi se jave odnekud, pitaju imam li neku priču ili nekoliko pesama. To je stvar izbora i stvar odluke. Ja ne pristajem na rasizam vlastitih imena, na politiku u kojoj pasoš određuje pripadanje. Pasoš nisam mogao da biram, imenima ne treba pridavati toliko važnosti, a različite kulturne kontekste možeš da biraš, da ih menjaš i da im se vraćaš.

Radiosarajevo.ba: Koje regionalne književne autore i autorice najradije čitate? Krivokapić: Plaše me spiskovi i liste, evidencije, to mi je uvek asocijacija na nešto loše. (smijeh) Ipak, kod mene su u najužem krugu autori i autorke, jugoslovenski i postjugoslovenski, koji su me upoznavali sa stvarima za koje do tad nisam čuo, koji su mi pomagali da razbijem stereotipe i neke problematične stavove, koji su me razuveravali i uznemiravali, i koji me i dalje ohrabruju da pišem. Još od srednje škole se vraćam Danilu Kišu. Uz njegove knjige sam promišljao i promišljam o izmeštenosti, odbačenosti, raspadu porodice, zlu. Na početku studija sam slučajno došao do knjige Baba Jaga je snijela jaje Dubravke Ugrešić, nakon koje sam pročitao sve njeno do čega sam uspeo doći. Uz njene sam knjige, i prozne i esejističke, otvarao pitanja političkog, pitanja odgovornosti, pitanja nacionalizama na jugoslovenskim prostorima, pitanja feminističkog. Poslednjih meseci intenzivno čitam prozu Daše Drndić. On me pomera svakodnevno, uznemirava me, ali istovremeno navodi na nova promišljanja i povezivanja, manje ugodna i manje pitka. Njeni Leica format, pa kasnije April u Berlinu, Belladonna, to su knjige posle kojih više ne čitate isto i ne pišete isto. Njeno insistiranje na podsećanju na fašizam nekad i povezivanje sa fašizmima sad, na zlo koje je svuda oko nas, koje često ne vidimo, koje nas zavede, pa nas prevari, pa nas uništi, to je ono što bih, uz rizik da zazvučim patetično, izdvojio kao retko ozbiljnu i retko dobru književnost, negde čak neusporedivu sa drugima. Dosta čitam i neke novije autore, ne volim onu odrednicu mlađe, dakle novije, manje ili više afirmisane, ali dobre. Tu su Tea Tulić, priče Damira Karakaša, poezija Milene Marković, tu je sjajni Semezdin Mehmedinović...

Radiosarajevo.ba: Živjeli ste u Sarajevu godinu i po, a sada ste ovdje u okviru rezidencijalnog programa za pisce. Vaša knjiga je puna sarajevskih detalja. Kako danas doživljavate Sarajevo?
Krivokapić: Da, prvi put sam na rezidencijalnom boravku. PEN Centar BiH i Traduki mreža organizuju ovaj program, jednomesečni boravak za pisce i književne prevoditelje. Ja sam prvi gost, aprilski. I zaista mi je sjajno. Nisam očekivao da će mi Sarajevo ovako prijati, ali kako da ti ne prija što je neko prepoznao tvoj rad i obezbedio ti mesec dana nesmetanoga života i posla koji te ispunjava. Ovde sam uspeo da uobličim zbirku poezije, prvu, za koju se nadam da će izaći iz štampe do kraja godine.

Sarajevo i njegova pozicija žrtve

Trči Lilit, zapinju demoni jeste puna sarajevskih detalja. To je ispalo nekako neplanski, iznenadila me je količina Sarajeva u tih stotinjak strana. U Sarajevu sam živeo godinu i po, studirao sam ovde pri Centru za interdisciplinarne postdiplomske studije, to su bile Studije roda. Nije mi to prijalo, eto, nisam imao sreće ni sa osnovnim, pa ni sa postdiplomskim studijama. (smijeh) Imao sam pogrešna očekivanja, negde sam čak bio i naivan. Kada sam shvatio da je to još jedan u nizu studija, koji se skoro ni po čemu ne razlikuje od drugih postdiplomskih studija, pre svega po načinu rada, tako akademski ponavljajućem, dosadnom – prvo sam se razočarao, pa bio ljut, a sada na to gledam kao na još jedno životno iskustvo.

I dalje verujem da su feminističke studije jako važne, one imaju potencijal da menjaju stvari nabolje, ali to ide veoma teško i veoma sporo, i ja za to, kako se ovde radi, kaskanje u mestu i okretanje oko sopstvene ose, nemam ni vremena niti volje. Mada, ako skupim dovoljno para, možda ih i završim, možda mi taj papirić, diplomica sa pečatom i potpisom  bude značila u životu, možda mi se život okrene naglavačke, možda mi svane. (smijeh) Šalim se, naravno. Nadam se da će te studije postati ono što bi trebale da budu, kritične prema okruženju, ali i prema sebi samima, preispitujuće, dovoljno otvorene, dinamične i dobronamerne. A da se igramo feminizma, hvala, ne bih! Ionako je toliko nevladinih organizacija koje zloupotrebljavaju pojam feminističkog, i to širom tzv. regiona, a to su opasne igre i zloupotrebe, sa dalekosežnim posledicama kako na aktivističko, tako i na akademsko, i u konačnici – na svakodnevno.

Foto: Damir Hajdarbašić, Radiosarajevo.ba

Sarajevo danas vidim kao ambijant opterećen sećanjima, lepim i ružnim, stvarnim i izmišljanim. Vidim ga kao grad koji mora da se iščupa iz diskursa žrtve, da se malo izmakne iz te pozicije, da bi išao dalje. Vidim ga kao grad koji mora da se suoči sa nacionalističkim i verskim politikama koje ga guše. Ali ga vidim i kao grad koji tom svojom dinamikom, povremenim haosom, a čestom maglom i statičnošću, navodi na razmišljanja, suočavanja, često neugodna, ali negde pročišćujuća. Meni je Sarajevo pomoglo da raskrstim sa romantiziranjima i idealiziranjima raznim, i gradova i ljudi, da prihvatim realnost i da se sa njom saživim i nađem način da joj se obradujem. Naučilo me je da sagledam i problematizujem poziciju žrtve, toliko tešku i toliko problematičnu. I da budem malo manje politički korektan.

Radiosarajevo.ba: Angažovani ste u Omladinskom centru CK13 u Novom Sadu, spašavate napuštene životinje, bavite se feminističkim, LGBT temama, svim tim vrlo nepopularnim temama na našim prostorima. Koliko je zahvalno biti aktivista danas u Novom Sadu, Sarajevu...?
Krivokapić: Uh, kako ste to rekli. Ne bih rekao baš da sam aktivista u tom smislu, samo verujem i činim da okruženju u kojem sam bude bolje. Nisam član niti jedne ljudskopravaške, niti udruge za prava životinja. Pre desetak godina sam išao na razne seminare, kako to obično biva i što je in, o demokratiji, ljudskim pravima, toleranciji, različitostima, itd. I to mi je u tom uzrastu bilo zaista važno. Upoznavao sam razne ljude odasvud, imao mogućnost da čujem i promišljam ono što se u školi nije spominjalo. Shvatio sam da nismo sami, da nismo jedini. Kasnije sam se priključio Kamernom pozorištu muzike Ogledalo, učestvovao u različitim umetničkim i ne samo umetničkim projektima sa ljudima sa margine i o ljudima sa margine, nama raznima. Napisao sam tek nekoliko testova o LGBTI pitanjima. U poslednjih godinu dana sam angažovan u Omladinskom centru CK13, gde vodim Radionicu kreativnog pisanja i organizujem susrete sa piscima i spisateljicama. Ništa od toga nije popularno, ali zar to onda nije dobro, jer šta je danas popularno: popularni su nacionalizmi, isključivanje svih koji su drugi i drugačiji od većine, popularno je nasilje, ali se ono ne zove tako, već: tradicija, običaji, patriotizam...

Ćutanje je najopasnije

Nije lako živeti u Novom Sadu, u poslednjih nekoliko meseci, to je postao jedan ultradesničarski grad, skidaju se višejezične i latinične table i stavljaju ćirilične, iz budžeta se plaća doček pravoslavne nove godine, malo-malo pa kad je neka slava, ne ide se u školu. Pa onda, truju se psi i mačke lutalice, povremeno se grad očisti od prosjaka, smeste se malo u zatvor, pa gradska čistoća opere ulice. A ljudi uglavnom ćute. I to je najopasnije, to ćutanje, to ignorisanje i to neprimećivanje. Kad jednom skineš višejezični natpis i staviš ćirilični, poslao si jasnu političku poruku. A ta poruka je opasna, toliko elemenata fašizma, da se smrzneš. Zanima me u šta će se to sve pretvoriti u nekoj skorijoj budućnosti.

Što se tiče životinja, stvar je jednostavna. Sa nama žive dva psa, Čeda i Maša, oboje udomljeni sa ulice. Mi smo danas jedna velika netipična porodica, drugačija i zanimljivija od mnogih drugih, bolja od većine tipičnih. Pomogli smo i da mala avlijanerka Lili dobije dom, i Lina koju su gazde htele da izbace iz stana. Eto, to je vrlo jednostavan aktivizam. Pomaganje životinjama prava je radost. Oko toga ne treba previše filozofirati, vidiš neku napuštenu životinju i pomogneš joj, pomogneš koliko možeš. A svi možemo. Ne mogu da razumem taj generalni negativni stav prema životinjama na ulici, a o nasilju nad životinjama da ne govorim.

"Eto, Sarajevo i Novi Sad su tu dosta slični, i sve mi je više zastrašujuća ta spremnost da životinjama, slabijima od sebe, naudiš. Toliko je politika istrebljenja oko nas, da se smrzneš."

Možda da poruka za kraj bude, jedna univerzalna, da kad vidiš neku životinju na ulici, pokušaš da joj pomogneš, a razni su načini za to, umesto da je šutneš, oteraš ili poželiš joj da crkne. Dakle, pokušaš da joj pomogneš, pokažeš da si dobar čovek, da nisi jedan od onih koji uništavaju tuđe živote – već jedan od onih koji ih spašava.