Nagrada kritike Selmi Spahić

Pedeset i prvi Mess završen je u nedjelju 9. oktobra, a po prvi put ove godine festival je imao žiri Međunarodne asocijacije teatarskih kritičara (IATC) čiji su članovi bili Randy Gener (SAD), Ian Herbert (Velika Britanija), Bojan Munjin (Hrvatska).

Prema odluci IATC žirija najbolja predstava je „Hipermnezija“, Selme Spahić u produkciji Heartefact fonda i Bitef teatra.

U predstavi igraju: Ermin Bravo, Jelena Ćuruvija-Đurica, Maja Izetbegović, Tamara Krcunović, Damir Kustura, Sanin Milavić, Milica Stefanović i Alban Ukaj.

Selma Spahić na sceni je otkrila lične priče glumaca iz Sarajeva, Beograda i Prištine i kroz tu vizuru predstavlja događaje iz devedesetih godina koji su obilježili njihovo odrastanje, a koje nikad nikome nisu ispričali ranije.

„Dokumentarno pozorište, jer je istovremeno uzbudljivo i uznemirujuće“, kaže Selma Spahić te ističe da je u pozorištu njoj najuzbudljivija spremnost da se suoči sa vlastitim mrakom, strahovima, predrasudama, mržnjom i zrnima zla. Zanimala me intimna historija, iz godina koje su ostavile nepovratne posljedice i nebrojene ožiljke“, rekla je povodom premijere predstave Selma Spahić uz konstataciju da je to jedina stvarnost koju je njena generacija imala u godinama odrastanja.

„Predstava ima namjeru da bude vrlo direktna, ali istovremeno ima više ispovijedni, nego napadački karakter. Akcenat nije na onima kojima je trebalo biti upućeno ono što je bilo prešućeno, nego na osobama koje progovaraju. Upravo zato što nije jednostavno progovoriti. To može promijeniti cijeli život“, rekla je autorica.

Scenografiju i kostim radila je Sanja Džeba uz asistenciju Emine Kujundžić, scenski pokret radila je Dalija Aćin, a muziku Draško Adžić.

Rekli su o predstavi Hipermnezija:

„Ispovest može da pleni samo ukoliko se drži podalje od sentimentalnosti. Taj uslov za iskrenost, u potpunosti su ispunili autori ispovedne i osećajne predstave Hipermnezija, u režiji Selme Spahić. Kažemo autori, jer je reč o kolektivnom delu u koje su četiri glumice i četiri glumca uložili ne samo zanatsko-umetnički napor, zajedno sa ostalim saradnicima, na izgradnji likova i odnosa, jednom reči forme, nego i svoje ličnosti i najličnija sećanja - darujući ih kao materijal/sadržaj.“ (Zlatko Paković, Danas, 10. 5. 2011.)

„Ono što je ganulo publiku je stepen iskrenosti u ispovedanju ličnih priča. Sam rediteljski koncept Selme Spahić nema „napadački“ ton, već je fokusiran na same ličnosti aktera-glumca koji izgovaraju dugo prećutkivane istine dekonstruišući i samu dokumentarnost u teatru. To nije novina, ali novina je, što je bilo šokanto i potresno, čuti toliku množinu negativnih iskustava ispovedanih na tako nenametljiv i neposredan način koji nije onaj na koje je publika navikla u ispovestima trećih lica. Skoro da je bila nepripremljena na toliko direktnu intimnost, suočena sa svojom ravnodušnoću ili sa slikom stanja rezigniranosti. Sposobnost rediteljke Selme Spahić pokazala se i u tome što je uspela da usmeri ove ispovesti tako da se izbegnu banalnosti i klišei, da se zaborave predrasude. Kroz takve ispovesti istorija dobija svoje tragično ljudsko lice.“ (Ana Isaković, E-novine, 12. 5. 2011.)

„Ako je šta karakteristično za ovaj niz prizora, koji su, sa rediteljkom, izabrali i dramaturški strukturirali Nataša Govedarica i Filip Vujošević, onda je to, i na najosetljivijim mestima, duhovit ton ličnih ispovesti učesnika ove predstava, usred istorije. Po duhovitosti i na najkobnijim mestima predstava je srodna britanskom hitu iz 1963. godina prošlog veka 'Ah, taj divni rat0 o Prvom svetskom ratu, u režiji Džoun Litlvud. Klajn i Šipka definišu reč hipermnezija kao 'izuzetno dobro pamćenje, koje obuhvata i nevažne pojedinosti i sitnice'. U teatru su upravo te sitnice važne kad su znakovite.“ (Jovan Ćirilov, Blic, 14. 5. 2011.)