Kritika za predstavu 'Sad Sam Lucky': Snaga izvedbe

Sad sam Lucky Matije Ferlina jeste solo nastup inspiriran poezijom slovenskog avangardnog pesnika Srečka Kosovela izveden prve festivalske večeri u SARTR-u.

Za Radiosarajevo.ba piše: Nataša Gvozdenović, teatarska kritičarka iz Novog Sada 

Ferlin je koreograf i izvođač - pokret je kod njega vrsta jezika, možda metajezik koji nadopunjuje reči. 

Vrlo jasno, vrlo precizno i svedeno, u sivim pantalonama i majici na crnoj garavoj sceni, obraća nam se Ferlin. Ima mali zlatni lančić s krstićem oko vrata. On se ispoveda poezijom i pokretom u jednoj, na početku, mučnoj kafkijanskoj atmosferi obojenom besmislom, teskobom, sputanošću (prostor nije mali ali je pokret na početku skučen kao da ga čini iz nekakvog sanduka). Kao kontrapunkt tome, Ferlin govori o prostoru zabrane i teškoći da se iz njega izađe, jednostavnosti prepuštanja patnji. 

Sve(t) je tih, usamljen, mrtav i siv. Pokret skučen i on slika unutrašnje stanje. Ferlin je vrlo precizan, okretno raspolaže veštinom i snagom. Premalo se toga miče u meni, previše samoće, sve što ti treba dobit ćeš od patnje... Na momente, pokreti su kao talasi i vi osećate olakšanje junaka na sceni.

Dramaturški u predstavi mogu se prepoznati tri dela: prvi koji pripada teskobnoj ispovesti, drugi je čak duhovit - neka vrsta potrage za čudom: majka i brat stalno imaju nadnaravna iskustva a on ne, a njegova čežnja za čudom se obistinjuje kada kompjuter volšebno proradi zahvaljujući jednostavnoj molitvi. Kompjuter na kojem je čuvao sve što je radio nekoliko godina. Bez backupa. 

Treći dio je finale s glasnom muzikom i nečim gotovo magijskim u igri, gotovo folklornim. Ferlin je garav, lice mu je zacrnjeno, a muzika glasna pomalo uznemirujuća i uzbudljiva. Nađete se u tom kotlu zajedno s njim, koji je, zapravo, logičan sled i vrsta katarze. 

Vrlo autentično, s jasnom snagom unutar izvedbe!