Trinaesti dan: Vunena mahovina

10.06.13. 08:00

Radiosarajevo.ba

Na slici: Mala Pinga i pas Miki

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

10. juni VUNENA MAHOVINA

Ujutro se svi skupimo u kuhinji i kad se Fadila pojavi, zapjevamo Happy birthday. Ela joj (kao predstavnik naše porodice) uruči poklon. Dobro je poznajem (već pedsedet godina) i po reakciji vidim da joj se jako sviđa. Danas ima 72 godine. Nisam vjernik, ali pomislim na boga kad joj kažem: "Želim ti da dugo budeš zdrava!".

Danas je probno snimanje za seriju. Kompletna ekipa je u studiju i atmosfera je “prijateljsko-radna”. Većina ekipe je ona s kojom sam snimao Našu Malu Kliniku, a neki od njih kao što su Bobi, Tanja B, Gape, Joško, Prohi.... davno su još u mom albumu prešli iz grupe “ekipa” u grupu “prijatelji”. Užitak je ponovo biti sa ekipom. Dugo nismo radili na nekom većem projektu zajedno i svi smo zbog toga veseli. U trenutku kad smo skoro svi ispred studija (mjesto za pušače i njihove prijatelje ;-) ) na set se doveze glavna zvijezda. Boštjan otvara zadnja vrata od kombija i pred nas stane, ta-daaaa.... Pinga!

Đuro i veća Pinga

Nekoliko trenutaka oklijeva kad vidi masu ljudi, ali kad je ja glasno zovnem, istog trenutka se zatrči prema meni, rokćući i pozdravi me gurajući mi onu svoju “šuko utičnicu” snažno u cjevanicu. Sagnem se i hoću da je dignem, ali istog trenutka shvatim da je naša mala Pingica utrostručila svoju težinu u zadnjih mjesec dana. Svi su oduševljeni, a ja ponosno demonstriram kako me ona prati u stopu gdje god krenem. Ipak sam ja njen “mama”.

Kad je, prije godinu dana, došla kod nas držao sam je na dlanu i hranio. Danas je nisam mogao podignuti sa obje ruke.

Velika Pinga

Radimo čitav dan i dobro nam ide. Stara mašina dolazi na radnu temperaturu. Super je da se dobro poznajemo i da neke stvari ne trebamo prolaziti od početka. Najviše vremena potrošim na nove kamermane. Ovoga puta želim da snimaju iz ruke i imam sa njima dugu polemiku - “zašto je to dobro?” Teško pristaju na novosti, ali (što je najvažnije) pristaju.

Poslije snimanja producent Svit pozove cijelu ekipu na piće u obližnji kafić. Što se moje ekipe tiče to je obično najkonstruktivniji dio dana. Između sebe govore o problemima u svojim sektorima, a ja iskoristim priliku i povučem Svita na stranu da mu se požalim na probleme s tetrisom svojih termina.

Kažem mu da ne znam kako ću isfurati taj italijanski film i snimanje serije i Bijelin Montevideo i koncert Štampe i.... On me već u prvoj rečenici utješi. "Ma nešto ćemo već smisliti". Obožavam tipove koji sa takvom lakoćom pristupaju problemima. Podsjećaju me na sve one dobre ljude iz mog djetinjstva koji su me uvijek tješili na takav način: "Ma smislićemo nešto!". Još od tada vjerujem u tu mantru. Tek kod kuće osjetim da je dan bio naporan. Padnem u krevet. Umoran, ali bez one vreće tereta na prsima, brzo tonem.... i zaspem k'o.... vunena mahovina.... (Nedo i ja ovakve slatke, čudne i glupe asocijacije koje čovjek ima neposredno prije nego utone u san, zovemo “karanfilići”) Možda jednom objasnim zašto, sad sam preumoran....