Sedmi dan: ‘ta će Bob

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih recimo sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

4. juni ‘TA ĆE BOB

Ujutro me probudi telefon. Marc Heller je na drugoj strani žice (ne znam zašto se tako kaže, dugo već nisam vidio nikakvu žicu u blizini telefona). Marc je tenor Njujorške opere i upoznao sam ga u Berlinu ove godine, gdje smo skupa na gala večeri Cinema For Peace otpjevali Miss Sarajevo od U2. To nam je jako dobro uspjelo i sva ona filmska krema tamo je bila zadovoljna.... No dobro, cinični Bob Geldof nije bio baš oduševljen, tako mi je izgledalo kad sam se vratio u salu. Svi su nam čestitali. Bred i Anđa su nas grlili, Christopher Lee je digao palac u zrak, Catherine Deneuve i Ornela Muti su nam mahnule, čak se i onaj neki Ban Ki-moon nasmijao kad sam prošao pored njega ali Sir Geldof - jok brate!

Gledao me je nekako s prezirom i da nije bila tako svečana prilika i da nismo svi bili u smokinzima i leptir mašnama, vjerovatno bi mi rekao - “To je bilo za kurac!”. Kad sam to ispričao Danisu za stolom on je rekao: “‘Ta će Bob?!”

Uglavnom, Marc zove jer smo se dogovorili da će biti gost na koncertu Bombaj Štampe u Sarajevu 6. jula. Dogovaramo se šta bi još skupa otpjevali (osim Miss Sarajevo), koje bi bile intonacije, gdje bi on spavao u Sarajevu, ko će mu platiti prevoz, treba li mu viza, kakvo je vrijeme u Sarajevu u to doba godine, da li se puši u svim hotelima, možemo li mu naći neki smještaj gdje se ne puši.... Amerikanci vole biti precizni, al’ što američki tenori vole biti precizni - to ne možeš da vjeruješ. OK bro, talk to you soon bro, love you bro....

Bobi, Svit i Maša dođu po mene i idemo na pregled terena za snimanje eksterijera za novu seriju. Ne znam jesam li već rekao, serija se zove Čista Desetka. Bobi je moj drug i prvi asistent režije zadnjih desetak godina. Sarajlija je, žena Slovenka, dvije kćerke, rođen 28. maja, navija za Želju.... i još mnogo, mnogo zajedničkog. Zovemo jedan drugog “Mili”. Oni koji poznaju malo bolje Bombaj Štampu znaju zašto. Možda ću jednom u ovom dnevniku malo to objasniti, ali sad bi to bila prevelika digresija (ili kako se kod nas kaže za digresiju - “povukla me nizbrdica”).

Vozimo se po Ljubljani i okolici i biramo objekte za snimanje. To je prilično zabavno, pogotovo kad je pored prava ekipa. Ne komplikujem previše i uglavnom prihvatim sve što mi Svit i Maša predlože. Svit je producent serije i ne skriva svoje oduševljenje mojom lakoćom prihvatanja objekata. Kaže da je do sada imao “tvrđe” režisere koji su bili mnogo zahtjevniji u tom pogledu. Ne znam je li to kompliment za mene ili za njih.

Zove me Federico (moj italijanski agent) i kaže da ima odličnu ulogu za mene u nekom novom italijanskom filmu. Radi se o nekom istorijskom fudbalu koji se igra hiljadu godina u Firenzi. Moj lik se zove Magi i vođa je jedne od četiri ekipe - Azzurri. Zvuči mi zanimljivo, pogotovo kad pomislim da još nikad nisam igrao sportaša. Mislim, bio sam košarkaški trener u filmu Renata de Marije - Amatemi, ali aktivni sportaš.... to izgleda dolazi poslije pedesete.

Šesti dan: Orlando. Strašan glumac.

Peti dan: Čvarci za vegetarijance
Četvrti dan: Hepek
Treći dan: Cazzo
Drugi dan: Planovi za prošlost
Prvi dan: Čovjekov najbolji prijatelj, krevet