Predrag Lucić: Na Drini lutrija

Piše: Predrag Lucić, Slobodna Evropa

Poslovni razgovor gazde Mileta i neimara Emira:

- Ej, Lemi, imaš pedeset miliona maraka sitno?
- Nemam, brate Remi.
- Stvarno nemaš?
- Odakle mi, sve da i imam?!
- Ej, nemoj meni da uvaljuješ te predratne fore, matere ti!
- A šta da ti uvalim, brate Remi?
- Pedeset miliona maraka, reko sam ti.
- Pa odakle mi?
- Iz budžeta.
- Kakvog budžeta, brate Remi... Budžet mi je u deficitu.
- Pa onda uzmi iz deficita.
- A šta će ti pedeset miliona?
- Da napravim grad.
- A što ga ne napraviš od svojih para?
- Zato što sam ja neimar. A neimar, samo ti ime kaže, ne ima para.
- A gdje ćeš da praviš grad?
- U Višegradu.
- Gdje?
- U Višegradu. Znaš gdje je Višegrad?
- Čuj, Višegrad... Šta ima da ga praviš kad je već napravljen?
- Pa neću da pravim Višegrad.
- Nego Nijevišegrad, he-he... Jel mi ova jaka?
- Uf, jaka, jaka! Za oči grize kolko je jaka.
- Jel' se ti to ljutiš?
- Ma jok.

- Ajde, ne ljuti se, naći ćemo para. Jebo sad pedeset miliona maraka! Nisu dinari pa da žalimo za njima.
- Dobro kažeš, Lemi, nisu dinari. Da su dinari, ne bi ti ih ja ni pito.
- Čuj, ne bi... A što ne bi?
- Zato što sa pedeset miliona dinara ne mogu da sagradim ni selo.
- A kakav ćeš grad da sagradiš? Opet drveni?
- Ma jok. Drvo se više ne nosi, nije in. Sad je glavna fora kamen. Znaš kakav kameni sto ima moj jaran Maradona?
- Kakav?
- Veliki, bijeli, kameni. Od velikog bijelog kamena.
- A što bijelog, brate Remi? Kako na njemu pronađe koku?
- Kakvu koku, Lemi?
- Koku nesilicu, he-he... Jel mi i ova jaka?
- Uf, jaka, jaka! Za sinuse grize kolko je jaka.
- Ne ljutiš se?
- Ma jok.



- I kažeš: kameni grad?
- Ja, kameni. Kamengrad od kamena. A zapravo Andrićgrad.
- Jel od Andrića?
- Nije nego od tvojih para, he-he-he... Jel sad meni ova jaka?
- Jaka, brate Remi, jaka... Za srce ujeda kolko je jaka. Nego kaži ti meni kakve veze ima Andrić sa kamenom? Pa nije on bio vajar nego pisac.
- Šta bi ti: da ja onda sagradim grad od hartije? Origami City, jel to? Pa nismo u Japanu. I nije Andrić piso haiku poeziju nego velike romane. I ne može sad „Na Drini ćuprija“ da bude „Na Drini hartija“. Oćeš da nam se ruga cijeli svijet?
- Ma jok. Dosta nam se rugaju i ovako. Ona se Ejmi Vajnhaus napije ko crna zemlja, a Ameri onda nas Srbe zajebavaju da smo genocidni. Ko da smo joj mi dali to mrtvo pijano prezime Vajnhaus...
- Pusti Amere, Lemi. Daj ti lovu pa da mi to oplodimo.
- Koga da oplodimo? Ejmi?
- Ma jok, Andrića.
- Ja ga, vala, ne bih plodio, a ti kako hoćeš...
- Ma ne Andrića ko Andrića, nego ko naš duhovni kapital.

- A zar ti, brate Remi, nisi protiv kapitala?
- Pa jesam protiv svjetskog, al nisam protiv našeg.
- Čijeg našeg?
- Tvog i mog.
- Kakvog tvog? Pa jesi li reko da si ti neimar, da ne imaš para.
- Zato imam tebe, druže Lemi. Ajde, vadi pare, pa da vidiš šta će sve bata Emir da ti sagradi!
- Da čujem...
- Ima da vaskrsnem cijelu kasabu. I Hadži-Ristanovu kuću, i magazu Koste Baranca, i Alihodžin dućan, i Kameniti han, i Zarijevu mehanu, i Šrajberov špeceraj, i Gutenplanovu kantinu, i Šperlingovu fabriku sode i fotografski atelje, i oficirsku kasinu, i Lotikin hotel, i gazda-Santinu magazu, i kupleraj „Pod topolama“... Ima da sve bude ko što je Andrić napiso! I gdjegod okom da pogledaš, odasvud raste živa lova! Na Drini lutrija!
- Ej, brate Remi, da nećeš i onaj Merdžanov kolac da našiljiš?
- Pa ne znam... Nešto se mislim. Bojim se da se pogrešno ne shvati.
- Ej, kad smo kod pogrešnog shvatanja... šta ako se neko uzjoguni zato što se taj tvoj zabavni park...
- Nije to, Lemi, nikakav zabavni park. To je čista kultura.

- Jeste, sa sve kuplerajem... Šta ako se neko uzjoguni zato što Kamengrad podižemo blizu kuće onog Lukića? Znaš kakvi su ljudi danas, nikakvi, preosjetljivi...
- Ko da se pobuni? Kog Lukića?
- Pa Muslimani, znaš ti njih... A Lukić, znaš onaj Lukić, što su ga osudili u Hagu... Ma čuo si sigurno one priče da su Muslimane u Višegradu žive spaljivali...
- Pa šta mi, Lemi, imamo s tim? I šta Andrić ima s tim?
- Ma nema s tim niko ništa, ali znaš Muslimane, kažem ti...
- Uf, što si ti posto obziran...
- Ma nisam, nego, eto, palo mi na pamet... Znaš koliko su opsjednuti...
- I šta ja sad da radim zato što je neko opsjednut?!
- Pa ne znam, brate Remi. Možda da razmislimo pa da se u sklopu Kamengrada podigne još neki objekat...
- Šta da se podigne? Gdje da se podigne? Vidiš da je sve precizno nacrtano...
- Pa vidim, al ne znam, mislim, čisto onako, ako može da se udjene...
- Šta da se udjene, Lemi? Vatrogasni dom?
- Ma ne, to ne bi imalo smisla... Šta ima da se gasi ako su odavno izgorili... Nema smisla da bacamo pare budzašto...
- A šta bi po tebi, matere ti, imalo smisla?
- Pa možda krematorijum.

Tekst prenosimo sa prijateljskog portala Slobodnaevropa.org