Marković: Nacionalizam - najefikasniji mehanizam za samouništenje

Nepotrebno je navoditi primere za očiglednosti, nacionalistička klika devastirala je sve što je stigla, a planira da isti postupak anihilacije primeni i na sve što je nekim čudom preteklo njihovu najezdu. U tom udruženom zločinačkom poduhvatu protiv sopstvenog naroda najverniji saveznici nacional-skakavaca su milioni pripadnika tog istog naroda izloženog pustošenju.

Piše: Tomislav Marković za Tačno.net

Milorad Dodik je ponovo krenuo u akciju otcepljenja Republike Srpske. Najavio je da će do kraja meseca ili najkasnije prve nedelje novembra Skupština RS imati obiman dnevni red “koji će ići za tim da se povuče saglasnost sa vojske, indirektnih poreza koji po Ustavu BiH pripadaju Republici Srpskoj, čak i granice, odnosno upravljanje granicama na prostoru Republike Srpske pripada RS-u, a ne BiH”. Peni Dodik na sve strane, urla kako ne mogu dva stranca i tri Bošnjaka da odlučuju o srpskom narodu, svađa se s kim stigne, psuje, preti i uopšte, neobuzdano se služi širokom paletom svojih izražajnih mogućnosti.

Trending

Istraživanje o učenicima u BiH: Informacijska pismenost i vještine na alarmantno niskom nivou

Nije mu ni lako, s obzirom šta mu spremaju na Zapadu, pesak mu ubrzano curi iz peščanika i ne sluti ni na šta dobro, osim eventualnog bekstva u Rusiju. Izaslanik američkog predsednika za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar najavio šta ga čeka, rekavši: „Moram reći da su nove sankcije prema Balkanu predviđene za one koji opstruišu politički, ali i prema onima koji imaju korist od toga“. Dodik je skinuo diplomatske rukavice sa jezika i raspalio: „Je*e mi se za sankcije. To sam upoznao već. Ako hoćeš sa mnom razgovarati, nemoj mi pretiti“. Eskobar je ostao hladnokrvan: „To nije pretnja, ovo je činjenica“.

Kasnije je na Twitteru pojasnio da su pretnje srpskog člana Predsedništva BiH Milorada Dodika otcepljenjem Republike Srpske od BiH za SAD antidejtonske i da građanima tog entiteta ne nude ništa drugo osim izolacije i „ekonomskog očaja“. Pa ko voli nek izvoli. A izgleda da mnogi vole, evo i opozicija srbuje sve u šesnaest, ali pošto Zavod za patente još nije verifikovao srbometar, teško je pouzdano utvrditi ko su veći Srbi.

Što izgubimo na emigraciji, nadoknadimo na mortalitetu

Za to vreme Aleksandar Vučić, predsednik svih Srba u Srpskom svetu, mudro ćuti, računajući da ćutanje znači odobravanje. A i što bi se zamarao kad su tu njegovi jastrebovi, pre svih Aleksandar Vulin koji uporno najavljuje da je zadatak ove generacije političara da konačno obave to ujedinjenje svih Srba, da svi najzad budemo zajedno, među svojima, sabrani ispod jednog stega, jedne partije, jednog vođe, tačnije – njegove čizme.

Da dočekamo i to čudo: svi Srbi u jednoj državi, svi idu u crkve pravoslavne i mole se Bogu da satre nekrste liše nejači, svi se na ulici pozdravljaju vekovnim srpskim pozdravom „Dogodine u Prizrenu“, svi pišu ćirilicom i to uglavnom navijačke parole tipa „Ratko Mladić – srpski heroj“, „Nož, žica, Srebrenica“ i „Ne damo Kosovo“ (srBski: „Nedamo Kosovo“), svi misle kao jedan, a on zebe od mnogo mišljenja.

Ako Vučić, Dodik, Vulin i ostali dačići misle da stvaraju taj Srpski svet, da se otcepljuju, pripajaju, ujedinjuju, obnavljaju Dušanovo carstvo – morali bi da požure. Jer da bi se neki ljudi međusobno ujedinili i – što bi rekao filozof Časlav Koprivica u naletu jezičke inventivnosti – samoobgraničili, neophodno je da ih ima u koliko-toliko pristojnom broju. A taj broj opada iz dana u dan. Srbiju poslednjih godina napusti u proseku 50.000 ljudi godišnje, uglavnom nepovratno. Prema nekim podacima, Srbiju je od 2000. godine napustilo skoro milion stanovnika. Epidemija korone je malo usporila masovno iseljavanje, tačnije – odložila ga do neke bolje prilike i normalizacije stanja, ali uprkos tome ljudi nalaze načina da odu.

Bez brige, što smo izgubili na emigraciji, nadoknadili smo na mortalitetu. Tokom 2020. godine u Srbiji je, prema zvaničnim podacima, broj preminulih za 53.261 veći od broja rođenih. Ta razlika inače nije ovolika, obično iznosi između 36 i 39 hiljada, pa se odavde lako može zaključiti koliko je zapravo ljudi umrlo od korone, ali i od mnogih drugih bolesti, jer se naša napredna vlast bori protiv epidemije tako što uništava zdravstveni sistem, fizički i psihički iscrpljuje lekare i medicinsko osoblje, a teške bolesnike sprečava da se leče.

Ništa nije bolje ni u Dodiklendu, Republiku Srpsku je, prema nekim procenama, posle rata u BiH do popisa 2013. godine, napustilo 330.000 ljudi, a još 125.000 je otišlo od popisa do 2018. godine. “Ove godine Republika Srpska ima 8.949 upisanih prvačića, što je najmanji broj u zadnjih deset godina”, panično javljaju mediji. Naše vekovne srpske zemlje napušta uglavnom mlađe, radno sposobno stanovništvo, odlazeći najvećim delom na Zapad, tamo gde može normalno da se živi od svog rada, a i ne moraš svakog dana da slušaš ove manijake koji prete ratom, otcepljenjem i ujedinjenjem, ne moraš da se učlaniš u partiju da bi se zaposlio, niti da trpiš kojekakve kabadahije i zlostavljače, inače listom velike srpske patriote.

Dobro, ne odlaze svi baš zauvek, poneko se i vrati, ima i emigracije iz RS u Srbiju, ali trendovi su jasni i neće se menjati. Da su gornji brojevi apsolutni to bi značilo da u Srbiji za nekih šest-sedam decenija neće živeti gotovo niko. Stanje nije baš u toj meri apokaliptično, ali je jasno u kom nas pravcu vode usrećitelji naroda i oni koji bi sve učinili za Srbiju, a još više za njen nestanak.

Uzalud Vučić ubeđuje sve redom da je nastupilo zlatno doba, da plate rastu kao đavo iz vode, da nikad nije bilo bolje: od tog njegovog zlatnog doba i rajskog života svi beže kao đavo od krsta. Odlaze lekari, inženjeri, programeri, bolničari, medicinski tehničari, negovateljice, pekari, doktorandi, astronomi, biolozi, kuvari, hemičari, biohemičari, keramičari, lakireri, stolari, moleri, majstori svih mogućih zanata, ko god ume nešto da radi.