Ennio Remondino: Voljeni Balkan, Iscepkani Balkan, Zapostavljeni Balkan

Morao sam da se vratim na Balkan i bilo je bolno. Poput povratka kući zbog sahrane. Volim Balkan jer mi je pomogao da sazrim. U smislu da umem da uočim i razlikujem ono što znači jedan život, isti moj život, od onoga što troši i sagoreva živote oduzimajući im njihovu vrednost i smisao. 

Piše: Ennio Remondino na svom blogu; Prijevod: Boban Radovanović

Vratio sam se u Srbiju, u moj Beograd u kome sam živeo 8 godina kao dopisnik RAI, u jednu i trojnu Bosnu gde sam kao reporter RAI Tg1 uspeo da preživim masakre i opsadu Sarajeva, u deo Hrvatske koje je pogodilo klimatsko bombardovanje i zato sam tužan. Tužan sam zbog mnogih prijatelja koje suštinski ne poznajem ali zbog nesreće koja ih je pogodila a koju, na protiv, odlično znam. Takođe sam i besan. Nešto malo više nego besan. Nadrkan sam - ovde kršim pravilo da ne psujem na mom websajtu- načisto nadrkan na moju profesiju i novinare uopšte. Kolege iz redakcija i dobro usidrene direktore livenih glava, kako nam to prikazujete pustošenje ovih zemalja već rascepkanih ratnim vihorima? Ne diže rejting? Ma prave ste budale!

Shvatili ste da sam potpuno "drugačiji". Ove pogođene zemlje i ovi koji su preživeli užas su ostali bez ičega, a svakako su zaslužili barem naše sažaljenje da ne pričam o pomoći. Ali osećajnost i sećanje ne čine deo genetskog nasleđa osionog novinarstva koje danas tržišno pobeđuje. I evo međunarodnih agencija i nacionalnih kuća sačinjenih od papira ili bla-bla, šalju slike uzete iz međunarodne razmene bez da iko zna i kaže nam gde se to što gledamo i dogodilo. U žargonu se to zove “Redakcijski tekst” a to znači da se ostavlja u zadatak nekom dežurnom u redakciji koji piše breme od 50 sekundi u dnevniku ili 30 redaka rezervisanih za tragedije i ne znajući gde su Srbija i Bosna. Očigledno o slanju reportera se i ne govori. Ništa od izjava izbeglih sa lica mesta. Ali nam na svu sreću nude uvek besmislene vox-pops, mišljenja prolaznika o poslednjem zločinu. Izjavljujem i potvrđujem da je taj direktor imbecil!

Ovo je bilo poslenje poniženje mog ličnog zauzimanja za korektno izražavanje. Problem je u tome što u izveštavanju o ovoj temi danas učestviju ljudi koji su daleko ispod pristojnosti koju svi mi želimo kao pravilo u ljudskim odnosima a tek potom i u izražavanju. Vratimo se na moju bivšu Jugoslaviju pogođenu nikada ranije u istoriji viđenim nevremenom. Jasno se sećam čitavih legija novinara koji su pohitali da izveštavaju o NATO “humanitarnom bombardovanju” 1999. Mnoge sam video oko masakriranih leševa u Bosni i u potonjim balkanskim ratovima koji malo po malo izađoše iz mode. Danas ti ondašnji reporteri ili su oduvani ili van igre poput mene ili su direktori ili imaju visok položaj u redakcijama. Ako je to tako, gde ste završili lenjivci? Da li vam se čini korektna, adekvatna i poštena informacija koju Rai, Mediaset, Corriere, Repubblica, Stampa i razne agencije daju o Balkanskoj tragediji u toku? Smatram da nisu. A vi?

Ali završnicu želim da posvetim njima, mojim prijateljima 'balkancima'. Da se nisam rodio kao đenovljanin to bih voleo da jesam jer se tako osećam. Beogradskim prijateljima gde sam živeo 8 godina kao dopisnik RAI za ceo Balkan. Prijateljima u Bosni sa kojijma sam proživeo 4 godine rata, opsade i masakara u Sarajevu i gde sam kao reporter RAI Tg1 uspeo da preživim. Albanskim prijateljima ostavljenim u Tirani ili na Kosovu na tragu postotomanskih nemira ove vruće zone. Nema mesta u bivšoj Jugoslaviji gde nemam nekog prijatelja ili prijatelja moje zemlje. Zašto je moja zemlja toliko gluva i tupa? Neiskusni minsitri sa portiklom oko vrata. Danas je argentinac Bergoglio dao znak za otkup Rima. Rimokatolički Papa posvećuje svoje molitve onim narodima koji -ako su vernici- svoje oči okreću ka istočnoj crkvi. Crkva ima i sećanje i pažnju -očigledno- koju, a za to nema opravdanja, ne poseduju mnogi osioni direktori i/ili reciklovani kadar. Izvinite, balkanski prijatelji. 

Izvor: L’incubo fiume Sava, che scende su Belgrado, Ora dramma profughi