Dvadeset i sedmi dan: Svinja u poršeu

24.06.13. 08:00

Radiosarajevo.ba

Napomena: Đurin dnevnik će od 24. juna izlaziti jednom sedmično, vikendom.

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

24.6 SVINJA U PORŠEU

Idemo dalje.

Danas se nastavlja (tek započeto) snimanje serije Čista Desetka. Budilnik sam navio na 7.00, ali se probudim sam već skoro sat ranije. Izvučem se tiho iz kreveta, prođem na prstima pored Zaline i Eline sobe i uđem u kuhinju.

Tamo je život (u našem životinjskom carstvu) u punom pogonu. Ibro mi se privija uz nogu – htio bi da ga milujem, Miki skače i maše repom – htio bi u šetnju, a Pinga rokće i gura me njuškom u cjevanicu - htjela bi da jede. Ponga je jako inteligentna, ali svu svoju inteligenciju koristi samo za jedan cilj - pronalaženje hrane. I tako dok ostala bića u kući spavaju, nas četvero doručkujemo.

Pinga i ja moramo na posao. Ubacujem je u auto i nemam drugog izbora (moj oldtajmer nema gepeka) nego da je stavim na sjedište od suvozača (moj oldtajmer nema ni zadnjih sjedišta).

Vožnja do studija postane prava mora jer Pinga svakih pet sekundi skače meni u naručje i grebe me do bola svojim "štiklicama" (da ne kažem papcima). Jednom rukom je pokušavam držati na odstojanju, a drugom jedva (moj oldtajmer nema ni hidraulike) uspijevam upravljati autom. Jednim okom gledam na cestu, a drugim kako mi Pinga uništava kožu na sjedištu (koja je do ovog trenutka izdržala trideset i kusur godina). Stignem konačno, sav izgreban, ispred studija a Pinga presrećna iskoči napolje i počne se od ekipe grebati za ostatke doručka.

Snimanje nam ide odlično. Glumci i ekipa su raspoloženi. Boris G. (mixer i montažer) ima najgluplji fol - svaki put kad prođe pored mog megafona on prebaci ono dugme na sirenu i zato svaki put kad hoću nešto da kažem po studiju zaurla viiiiiijuuuuuuuuu.... On je, osim Bobija i mene, jedini Sarajlija u ekipi i zato ga preko interkoma psujem na šatrovačkom. Znaju Sarajlije kako se može biti praktičan na šatrovačkom.

U pauzi snimanja nas iznenadi direktor POP TV-a s najbližim suradnicima. Donijeli su šampanjac i neku šminkersku klopu i ekipa nazdravlja za početak snimanja. Pavle ima kratak govor kojim mi natovari još veću odgovornost na leđa - “Nadamo se da će to biti uspješna, gledana, zabavna.... serija, koja će se gledaocima zavući pod kožu....”

Poslije nekoliko čaša šampanjca četvorica šefova (apokalipse) odjezde nazad u kancelarije, a mi nastavimo snimanje. Na kraju kad završimo, u studiju nas ostane desetak i dokrajčimo još nekoliko preostalih boca šampanjca.

Ponovo Pingu uguram u auto. Ponovo se borim s njom cijelim putem, a kad se vratimo kući zateknem žalosne moje djevojke ispred drveta na vrtu. Neko je oborio gnijezdo i nema više malih kosova. Naš mačak Ibro ima alibi. On ima operisan kuk i ne može skočiti tako visoko.... Žurim u krevet jer znam da moram uhvatiti (naporni) ritam snimanja.