Srbija i njeni ratni zločinci: Brinimo o zlikovcima, nisu greškom ubijali

Ne možemo više da vas gađamo snajperima, haubicama, tenkovima, ali možemo da svojatamo one koji su to činili u naše ime i za naše novce, da vam pokažemo šta znači biti lider na Balkanu, u ratu i miru; eto, naši su, platićemo njihovu robiju, promovisaćemo njihove knjige o pravoj istini po popovskim jebarnicima i domovima Vojske-sledbenice, guslaćemo o humanosti srpskog vojnika, zaštiti nejači, pevaćemo i plaćati muziku, znamo šta vam je najteže. Ali, jednog dana, kad - tad...

Piše: Bojan Tončić za Remarker

Kada je polovinom avgusta šef srbijanske diplomatije Ivica Dačić, nekadašnji glasnogovornik partije sa najvećim brojem osuđenih i slobodnih ratnih zločinaca, zatražio od generalnog sekretara UN Antonija Gutereša da haški osuđenici Srbi izdržavaju kaznu u Srbiji, zvučalo je kao pojavni oblik ratonostalgije, neljudsko ruganje žrtvama, ili gaf (kad ne bismo znali čoveka) diplomatskog dustabanlije. Ispostavlja se, međutim, da je reč o osmišljenoj (širok pojam) državnoj politici. U redovnom ekskluzivnom gostovanju na Televiziji Happy prošle nedelje predsednik Srbije Aleksandar Vučić aktiviraće raspoloživu artiljeriju za baražnu pripremu posete Sarajevu:

"Vidim da ima problema, a mi ćemo da preuzmemo njihov smeštaj, oni će i ovde biti zatvoreni, samo da dođu u zemlju, mi preuzimamo troškove, što vi da ih plaćate, to ćemo mi, mi ćemo plaćati njihovu neslobodu. Šta god bili naša je obaveza da brinemo o njima, pa i o Mladiću, zato smo i poslali garancije kao i za svakog drugog državljanina Srbije", izustio je predsednik.

Vidi on da ima problema u kaznionicama Nemačke, Danske, Finske, Norveške, Poljske, Estonije, te bi, budući da je u Srbiji bolje, bez stenica i pacova, neprijateljski raspoloženih cimera, da reši ove države finansijskog balasta; spreman je da, na tuđ račun, potpiše doživotno ili višegodišnje izdržavanje zlikovaca. Možda to i nije protivustavno, ali jeste činjenica - dozvoljeni cinizam - da nije zatražio robijanje džeparoša, obijača, pljačkaša, secikesa, šibicara u Srbiji. Tu je, fakat, reč o diskriminaciji građana po težini krivičnog dela koje su počinili. Što teže krivično delo, sa mrtvima, poželjno je, robija bliže rodnom domu.

Naravno da u Vučićevoj najavi ima neke poslovično nakazne logike, moglo bi to biti svojevrsno, kako pravnici kažu, izjednačavanje pravnog sa faktičkim stanjem; budući da je Srbija selektirala, ili mobilisala zlikovce, plaćala ih za ratovanje, praćeno neljudskim postupcima, obezbeđivala oružje i municiju, davala mirnodopsku platu njihovim porodicama u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji - logično je da ih proglasi herojima i traži da i dalje plaća, njihovu navodnu neslobodu, kako to poetično kaže predsednik Vučić. I za njih se ne može kazati šta god bili, jer se zna da su bili državni plaćenici u zločinačkom poduhvatu.

Eto i neke koristi iz ove manifestacije teškog, pokazuje se, neizlečivog poremećaja vrednosti - dobili smo suštinsko priznanje nesporne činjenice da je Srbija vodila hegemonističke ratove i finansirala zlodela kakva su, po bezobzirnosti i morbidnoj mašti njenih plaćenika, istinska retkost u savremenoj istoriji.

Fakultativno robijanje zlikovaca u Srbiji

U kontekstu pripreme posete Sarajevu, Vučićeva najava je ponižavanje domaćina, jer srbijanski predsednik traži da Srbija gosti zapovednika ubijanja Sarajeva Stanislava Galića do kraja života; taj srpski državljanin (to su odavno svi Srbi optuženi i osuđeni pred Haškim tribunalom) komandovao je Sarajevsko - romanijskim korpusom Vojske Republike Srpske koji je Sarajevo držao u opsadi. Dikcijom presude Tribunala:

"Stanislav Galić vodio je kampanju granatiranja i snajperskog delovanja na Sarajevo s osnovnim ciljem širenja terora među civilnim stanovništvom grada. Posledice tih napada koji su bili gotovo svakodnevni tokom mnogo meseci, bile su smrt stotina muškaraca i žena svih starosnih dobi, uključujući decu, i ranjavanje hiljada ljudi, s namerom terorisanja celokupnog stanovništva", navodi se u presudi Pretresnog veća.

Ne možemo više da vas gađamo snajperima, haubicama, tenkovima, ali možemo da svojatamo one koji su to činili u naše ime i za naše novce, da vam pokažemo šta znači biti lider na Balkanu, u ratu i miru; eto, naši su, platićemo njihovu robiju, promovisaćemo njihove knjige o pravoj istini po popovskim jebarnicima i domovima vojske-sledbenice, guslaćemo o humanosti srpskog vojnika, zaštiti nejači, pevaćemo i plaćati muziku, znamo šta vam je najteže. Ali, jednog dana, kad - tad...

Dotle, samo da nam daju naše, pazićemo ih ko oči u glavi, neće se ponoviti slučaj fakultativnog robijanja monstruma Slobodana Medića, komandanta zloglasne državne bande Škorpioni, koji je 31. decembra 2013. poginuo u saobraćajnoj nesreći (sa njim su poginuli njegova žena i sin). Medić je išao na doček nove godine, odsustvo koje je zaslužio, zašto da ne, dobrim vladanjem. Medić je jedan od ubica zarobljenih Bošnjaka u Trnovu, sa poznatog jezivog snimka u produkciji Škorpiona.

Iskoristimo još jednom pomenutu nakaznu logiku: ako je Medić za ono filmovano ubistvo dobio od uprave sremskomitrovačke kaznionice nagradni vikend, koliko bi trebalo da traju vikendi i godišnji odmori državnog masovnog ubice Stanislava Galića, koji je pobio onoliku decu.

Naš tihi sused

Dan uoči Vučićevog dolaska u Sarajevo kolega Sinan Alić, predsednik Fondacije Istina Pravda Pomirenje napisao mu je otvoreno pismo, tražeći od njega da Srbija izruči generala Novaka Đukića kome dve godine jatakuje, trošeći na njega ogromne količine budžetskog novca.

"Ja Vas želim podsjetiti na nešto što, ubijeđen sam, neće biti ni na kraj pameti Čoviću, Izetbegoviću i Ivaniću, a u značajnoj mjeri opterećuje odnose između Srbije i BiH. Riječ je o eklatantnoj nespremnosti pravosuđa Vaše zemlje da poštujući protokol kojeg su dvije zemlje potpisale, a reguliše izdržavanje pravosnažne zatvorske kazne u jednoj od ovih zemlja u slučajevima kada je kazna izrečena u jednoj, a osuđeni se, koristeći dvojno državljanstvo skolni, u drugu državu. O generalu Novaku Đukiću je riječ kojeg je Sud BiH pravosnažno osudio na 20 godina zatvora. Bježeći od pravde on se sklonio u Srbiju koja ne samo da mu je pružila utočište nego i svu logistiku kako bi izbjegao izdržavanje kazne", piše Sinan Alić.

Srbijanski plaćenik Novak Đukić stoji iza masovnog zločina, ubistva devojaka i mladića u centru Tuzle, 25. maja 1995. Ðukić je, kao komandant taktičke grupe VRS Ozren naredio svojim jedinicama da granatiraju Tuzlu, odnosno centar grada zvani Kapija i tada je ubijena 71 osoba, a ranjene su 132.

Prosek starosti ubijenih je 24,5 godina, a najmlađa žrtva Sandro Kalesić imao je dve i po godine.

U Beogradu Đukićeva odbrana sudski osporava pravičnost suđenja svom branjeniku, tražiće ponavljanje postupka, Fond za humanitarno pravo ocenjuje da je sarajevski proces bio najpravičnije suđenje optuženima za ratne zločine. Sinan Alić kaže za Remarker da je "Vučićev sistem od Srbije napravio Paragvaj, državu u kojoj su svi koji su počinili zločine u Bosni nacionalni heroji".

Na Tuzlanskoj kapiji je spomenik sa stihovima Maka Dizdara: "Jer ovdje se ne živi samo da bi se živjelo/Ovdje se ne živi samo da bi se umrlo/Ovdje se umire da bi se živjelo".