Bojan Tončić: Tadićev flert s genocidom

"Genocid u Srebrenici bio je kapitalni projekat države Srbije" (Foto: AP)

Piše: Bojan Tončić, E-novine

Još jedna Tadićeva poruka da srbijanski Parlament mora da donese deklaraciju kojom osuđuje zločin u Srebrenici izrečena je u Banjaluci, ovom prilikom uz vidljivu nelagodu koja kao da je praćena stomačnim tegobama; znam da znate da znam da će biti mučno, ali to se mora.

Sve to Tadić je izrekao u Republici Srpskoj koja je već donela akt kojim osuđuje genocid u Istočnoj Bosni koji je počinila uz suštinsku podršku i podstrek iz Beograda koji se, eto, snebiva, rugajući se svojim žrtvama i održavajući kontinuitet besramnih „izražavanja žaljenja“ (Goran Svilanović, decembra 2001. u Hrvatskoj).

Tadić je, zapravo, poručio da će namaknuti skupštinsku većinu za neku baljezgariju, te da mu se to ima oprostiti, jer je reč o obavezi prema onima tamo, a mi mislimo šta hoćemo. Možda baš kao Ljiljana Bulatović koja je na Pravnom fakultetu, uz blagoslov vlasti, izgovorila da mezarje u Potočarima treba da se iseli na bošnjačku teritoriju. To je dozvoljeno, a treba da bude strogo zabranjeno, kao negiranje holokausta.

Pisci, upomoć!

Uprkos ranijim eksplicitnim porukama da Srbija mora da realizuje odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu i donese akt o srebreničkom masakru, Boris je Tadić ostavio u RS sebi jedno „ali“, malo prostora i na uticajnoj kriminogenoj desnici koju čine narko-dileri krvavih ruku, potkupljeni političari i ćoravi vlasnici biračkog prava, od kojih, eto, traži razumevanje. Ne bih ja, ali se mora, a imamo i ozbiljne peru vične ljude koji će to da sroče kao da ničeg nije ni bilo, kao što, uostalom i nije. Kao Rade Stojanović odbranu pred haškim idiotima, k'o Varadi kontratužbu protiv Hrvata o radnim akcijama u Vukovaru. Čika Dobrica će da prepriča prolog Deobama i da kaže kako jeste rođen kraj Morave, a ne zna da pliva; biće tu i neka krvava Drina što nas odvaja, prepisaćemo nešto od Crnogoraca, oni se nekako (sramno, ali to smo već objavili) izvukoše, baš kao što ćemo i mi. Biće 126, ja vam kažem, što rek'o Mrki, „prošlo je vreme sitnih improvizacija iz četr'es'prve.“.

A sramni predlog zlikovačkih nevladinih organizacija i njihovih doktrinarnih saborskih zastupnika Nataše Mićić i Žarka Koraća smatraće se neosnovanim: "Državni organi Srbije imaju dužnost da preduzmu sve raspoložive mere za aktivno suočavanje s genocidom i ratnim zločinima i pomognu rehabilitaciji žrtava i članova njihovih porodica".

'Ajte, molim vas, kakav idealizam.

Predlog njihove deklaracije zabranjuje „veličanje, negiranje ili zaboravljanje genocida“, a obavezivaće državu da „razotkrije i kazni svako ideološko opravdavanje zločina“.

Deluje iracionalno, zar ne? Pa, kako ćemo da održavamo „sportske priredbe“ ako ne može da se skandira „Nož, žica, Srebrenica“, to dovodi u pitanje suštinu države i „priredbi“, prava na slobodu govora. Šta će da radi policija ako ne štiti učesnice i učesnike javnih protesta zbog negiranja zločina u Srebrenici od manijaka koji na bilbordima Inicijative mladih koji podsećaju na genocid ispisuju „Biće repriza“. To bi rasklimatalo sustav koji se dobro drži.

"Žene u crnom" svakog 11. u mjesecu okupljaju se pred zgradom Predsjedništva (Foto: Arhiv)

Najveći ratni zločin, ali…

Evropski parlament usvojio je 15. januara 2009. sa 556 glasova za i devet protiv rezoluciju kojom se 11. jul, dan kada je počinjen genocid u Srebrenici, u Evropskoj uniji i zvanično proglašava danom sećanja na žrtve masakra u Srebrenici. Parlament, kako je istaknuto u rezoluciji, „poziva Evropsku komisiju i Savet EU da na odgovarajući način obeležavaju godišnjicu akta genocida u Srebrenici i Potočarima i da pozovu sve zemlje zapadnog Balkana da i one obeležavaju 11. jul kao dan sećanja na genocid u Srebrenici”. Ističe se, takođe, da su za najveći ratni zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata, u kojem je ubijeno osam hiljada ljudi, najodgovorniji Ratko Mladić, Radoslav Krstić i Radovan Karadžić.

Dvojica od njih uhapšena, Srbija ne da svog heroja. Neke Žene u crnom i druge nevladine organizacije protestuju svakog 11. u mesecu ispred zgrade u kojoj je radno mesto predsednika Srbije, da se dan genocida obeležava, uzalud. Ipak su to lezbejke, pederi i sekte.

Malo smo plaćali, malo vozili

Eh, sad, problem je u tome što moraju da se priznaju sve duge i najduže cevi, municija, provijant, novac, droga, sva isplativa roba, medijska podrška, za sve što je isporučeno zlikovcima sa srpskim predznakom u Bosni, državnim formacijama poput „Škorpiona“ i drugih zloćudnih insekata i bezimenih bandi, svih koji su imali državnu legitimaciju Srbije. Da se prizna organizovani prevoz žrtava autobusima srbijanskih državnih autoprevoznih kuća, progon za one koji su imali sreće u ovom državnom poduhvatu, nesreća za one koji su odlazili na stratišta. Neko je morao da vozi, baš kao i hladnjače sa Kosova, ali svedoci pričaju samo u trenucima duševnog rastrojstva. Preciznije, niko ih ništa i ne pita.

Genocid u Srebrenici bio je kapitalni projekat države Srbije koja neće da ga se odrekne, Biljana Plavšić je na slobodi koju nije zaslužila (ma, nemojte, presude se ne komentarišu), a imamo još jednog svedoka koji se nije valjano odbranio: „Žalbeno veće (Haškog tribunala, 19.april 2004, prim. aut.) za učestvovanje u ubistvu, kao i za kršenje zakona i običaja ratovanja i progonu počinjenom između 10. i 13. jula 1995. u Potočarima (...) osuđuje Radoslava Krstića na 35 godina zatvora”.

U redu, nema komentarisanja presude.

Ali, ima koječega još, zašto da se ne sećamo, to nam je obaveza, komandant zlikovaca Radoslav Krstić dobio je luksuzni stan od 103 kvadrata na Banjici, na lokaciji „Cvećara“, vreme radnje avgust 2005, u koji se uselila njegova porodica, a on nije jer je bio opravdano odsutan. Malo li je za 35 godina robije. A sve po Zakonu, za bratstvo po oružju dveju vojski, suštinski jedne. „Svi generali dobili su onolike stanove koliki im pripadaju“, reći će te 2005. tadašnji ministar odbrane Srbije Prvoslav Davinić. U slučaju Krstića, skoro tri kvadrata po metru mardelja.

Ništa nije dobio general Vlado Trifunović koji je spasao 220 vojnika i 37 oficira sigurne smrti, poslednja je vest da ministar vojni Šutanovac kaže da Trifunoviću stan „ne sleduje“. A njegov prethodnik na tom mestu Boris Tadić rekao je (jun 2003, intervju Danasu) da „ima mnogo teških slučajeva, ali ćemo učiniti sve da generalu Trifunoviću olakšamo situaciju“. Jeste mu olakšali, pokušavam da se setim eufemizma za „bitange“, ali ne ide.

To je Srbija koja bi da deli patnju sa žrtvama.

Posmrtni ostaci srebreničkih žrtava (Foto: Dado Ruvić, Reuters)

Sećanja koja vas čine manje ljudima

Predsednik Boris Tadić brani državu, personifikujući građanina te države koji: ne želi da zna ništa o zločinima; čuo je, nije to lepo, a kakve to veze ima sa mnom; da, al' šta su oni nama radili; što ja da plaćam, bio/la sam na svim demonstracijama protiv Miloševića; malo je kol'ko je trebalo; ne mrzim ih, ali preteruju; nevažno pitanje...

Sumanuti odnos srbijanskog državnog vrha prema ratnim zločinima od svrgavanja Slobodana Miloševića dobijao je svoje mutante, od pomenutog Svilanovića koji reče (17. dembra 2001.): „Toponimi poput Vukovara, ili drugih mesta stradanja, ostaće zauvek upisani u srcima Hrvata (jok, nego u tvom, prim. aut.)“. Svilanović je za Srbe u Hrvatskoj i iz drugih delova bivše Jugoslavije zatražio „razumevanje“ jer je, po njegovoj proceni, strah nešto što ljude nagoni na najveće zločine. „U sećanjima Srba su Jasenovac i neka druga mesta i to je ono što ih je učinilo manje ljudima nego što je trebalo, i to je ono što ih je navelo na zločine”, ocenio je tada Svilanović.

Niko nije zvao hitnu pomoć.

Time je definitivno utemeljio matricu svih „žaljenja“ i „izvinjenja“, jednu vrstu hipokrizije i beščašća, koja se poziva na istoriju, Nezavisnu državu Hrvatsku, ili cara Murata, svejedno. I ovde će izvinjenje koje bi potpisali svi koji nisu okrvavili ruke, ili su, štaviše, pokušavali da spreče rat ili pomognu žrtvama, prihvatiti jedino ljudi koji u tom iskazu ne žele da vide reč „ali“.

Na delu je realizacija politike vladajuće Demokratske stranke i koalicione Socijalističke partije Srbije koja učestvuje u vlasti i ima najviše razloga da zločine gura pod tepih, budući da ih je pažljivo kreirala i realizovala. To se građanima Srbije nameće kao model preživljavanja, tek, da izdrže još jedno „poniženje“, sve gledajuć' oteti dobrodržeći televizor i sećajuć' se divnih razbojničkih dana, u društvu saboraca, na blokiranom putu. Ili, najčešći slučaj, pateći zbog svega u šta su bili ugurani.

Neko, fakat, nije normalan, možemo da šmiramo normalnost, ali ovo je tadićevsko-dačićevska metastaza; započeo je Dačićev šef, produžavaju on i njegov koalicioni partner.

A majke Srebrenice sa kojima je razgovarao autor ovog teksta ne traže čak ni izvinjenje. Traže kosti, a volele bi, kad bi moglo, da ih niko ne vređa. Za početak.

e-novine.com/radiosarajevo.ba