4. april: "Nekada se sa omladinom nije dalo zajebavati!"

Piše: Sindikat obrazovanja Anarhosindikalističke inicijative

Nekada se sa omladinom nije dalo zajebavati. Nekada studenti i srednjoškolci nisu vapili da neko „čuje njihov glas“, već su se aktivno i organizovano borili za svoja prava i svoju budućnost. Nekada se moglo reći „na mladima svet ostaje“. Danas ta rečenica ne znači ništa. Ona je samo poštapalica matorih za neobavezan razgovor.

Današnji dan, 4. april podseća nas koliko važnu istorijsku ulogu omladina ima u progresivnim društvenim promenama. Kada su, sredinom tridesetih godina prošlog veka, korupcija, represija i fašizam divljali Kraljevinom Jugoslavijom, omladina je uzvratila udarac! Studenti, zajedno sa srednjoškolcima, organizuju se i žestoko bore za svoja prava. Država je svim silama pokušala da uništi studentski pokret. Sudovi su najaktivnije studente slali u višegradski logor, a klubovi borbenih studenata su zabranjivani. Jedan student je ubijen u sukobima sa policijom, a stotine su pohapšene.

To nije zaplašilo studente. Napotiv, oni su sve masovnije izlazili na ulice, blokirali fakultete i isticali sve radikalnije zahteve. Univerzitetske vlasti se uključuju u državnu represiju. Oduzimanjem semestara pobunjenim studentima i uvođenjem Univerzitetske straže (policije) koja je trebalo da održava red na fakultetima. Prvo su slali nepokorne studenate u logore, a onda su pokušali da ceo Univerzitet pretvore u logor.

Kao reakciju na to, 3. aprila 1936. studenti proglašavaju generalni štrajk na Univerzitetu. Na svim fakultetima se održavaju studentski zborovi. Država, kao i uvek u trenucima velike krize, pored policije na studente šalje i fašiste, svoje verne sluge. Mladi Ljotićevci pokušavaju da uzurpiraju blokadu. Na taj način žele da stvore utisak da su studenti nesložni, da su međusobno zavađena deca koja zapravo ne znaju šta hoće, pa se bune iz obesti. Narednog dana, 4. aprila 1936, mladi Ljotićevac – uzoran omladinac koji brani ustavni poredak, ubija studenta prava Žarka Marinovića. Kao i svaki vitez svoje otadžbine, on to radi herojski. Nožem. Sa leđa. Tri puta!

Sva jugoslovenska studentarija oštro reaguje. Zagreb i Ljubljana pružaju podršku beogradskim studentima, a poruke solidarnosti šalju se iz Sofije, Praga, Pariza... Sahrana 6. aprila 1936. prerasla je u žestok sukob studenata i policije. Studenti nisu poklekli. Na kraju, 28. aprila država pristaje da ispuni sve studentske zahteve, a Rektor podnosi ostavku. Svoju pobedu, studenti su obznanili proglasom javnosti, a 4. april su proglasili za svoj dan. Dan kada obeležavamo nečiju smrt, da bi se podsetili za šta je taj neko živeo.

Ta generacija studenata je nekoliko godina kasnije u odbrani svojih prava uzela oružje u ruke. U Drugom svetskom ratu poginulo je šest hiljda studenata Univerziteta u Beogradu, od ukupnih devet hiljada. To je generacija koja je pokušala da promeni svet u skladu sa svojim uverenjima, u želji da stvori pravednije društvo. Oni se nisu pokoravali tuđoj volji i nisu se „pomirili sa realnošću“. Oni su znali da mi, obični ljudi, ukoliko delujemo zajedno imamo moć da prema svojoj volji oblikujemo drušvo u kome živimo.

Kroz čitavo školovanje uče nas da prihvatimo ovaj neljudski sistem i da ga ne dovodimo u pitanje. Kada dođemo na studije, obrazuju nas da budemo stručnjaci i upravljači koji treba da služe i održavaju ovaj sistem. Sada dok smo mladi, dok osećamo svu nepravdu ovakvog društva, dok još nismo preokupirani preživljavanjem pa imamo vremena da o tome razmišljamo, treba da se uključimo u borbu za pravednije društvo. Ako to ne uradimo, sistem će nas pojesti, slomiti nam kičmu, i napraviti od nas poslušne sluge, otuđene robote. U svojoj borbi, mi učimo kako da budemo ljudi i branimo svoje dostojanstvo i samopoštovanje, a tome nas ni Univerzitet ni Država nikada ne bi naučili.

Nećemo da prihvatimo njihova pravila. Nećemo da učestvujemo u surovoj eksploataciji radnog naroda. Nećemo da budemo ničije marionete.

Hoćemo svoj život. Hoćemo svoje snove. Hoćemo svoju slobodu.

 Oni nam neće dati ništa. Uzećemo sami ono što nam pripada!

Nekada se sa omladinom nije dalo zajebavati. Nekada studenti i srednjoškolci nisu vapili da neko „čuje njihov glas“, već su se aktivno i organizovano borili za svoja prava i svoju budućnost. Nekada se moglo reći „na mladima svet ostaje“. Danas ta rečenica ne znači ništa. Ona je samo poštapalica matorih za neobavezan razgovor.

Današnji dan, 4. april podseća nas koliko važnu istorijsku ulogu omladina ima u progresivnim društvenim promenama. Kada su, sredinom tridesetih godina prošlog veka, korupcija, represija i fašizam divljali Kraljevinom Jugoslavijom, omladina je uzvratila udarac! Studenti, zajedno sa srednjoškolcima, organizuju se i žestoko bore za svoja prava. Država je svim silama pokušala da uništi studentski pokret. Sudovi su najaktivnije studente slali u višegradski logor, a klubovi borbenih studenata su zabranjivani. Jedan student je ubijen u sukobima sa policijom, a stotine su pohapšene.

To nije zaplašilo studente. Napotiv, oni su sve masovnije izlazili na ulice, blokirali fakultete i isticali sve radikalnije zahteve. Univerzitetske vlasti se uključuju u državnu represiju. Oduzimanjem semestara pobunjenim studentima i uvođenjem Univerzitetske straže (policije) koja je trebalo da održava red na fakultetima. Prvo su slali nepokorne studenate u logore, a onda su pokušali da ceo Univerzitet pretvore u logor.

Kao reakciju na to, 3. aprila 1936. studenti proglašavaju generalni štrajk na Univerzitetu. Na svim fakultetima se održavaju studentski zborovi. Država, kao i uvek u trenucima velike krize, pored policije na studente šalje i fašiste, svoje verne sluge. Mladi Ljotićevci pokušavaju da uzurpiraju blokadu. Na taj način žele da stvore utisak da su studenti nesložni, da su međusobno zavađena deca koja zapravo ne znaju šta hoće, pa se bune iz obesti. Narednog dana, 4. aprila 1936, mladi Ljotićevac – uzoran omladinac koji brani ustavni poredak, ubija studenta prava Žarka Marinovića. Kao i svaki vitez svoje otadžbine, on to radi herojski. Nožem. Sa leđa. Tri puta!

Sva jugoslovenska studentarija oštro reaguje. Zagreb i Ljubljana pružaju podršku beogradskim studentima, a poruke solidarnosti šalju se iz Sofije, Praga, Pariza... Sahrana 6. aprila 1936. prerasla je u žestok sukob studenata i policije. Studenti nisu poklekli. Na kraju, 28. aprila država pristaje da ispuni sve studentske zahteve, a Rektor podnosi ostavku. Svoju pobedu, studenti su obznanili proglasom javnosti, a 4. april su proglasili za svoj dan. Dan kada obeležavamo nečiju smrt, da bi se podsetili za šta je taj neko živeo.

Ta generacija studenata je nekoliko godina kasnije u odbrani svojih prava uzela oružje u ruke. U Drugom svetskom ratu poginulo je šest hiljda studenata Univerziteta u Beogradu, od ukupnih devet hiljada. To je generacija koja je pokušala da promeni svet u skladu sa svojim uverenjima, u želji da stvori pravednije društvo. Oni se nisu pokoravali tuđoj volji i nisu se „pomirili sa realnošću“. Oni su znali da mi, obični ljudi, ukoliko delujemo zajedno imamo moć da prema svojoj volji oblikujemo drušvo u kome živimo.

Kroz čitavo školovanje uče nas da prihvatimo ovaj neljudski sistem i da ga ne dovodimo u pitanje. Kada dođemo na studije, obrazuju nas da budemo stručnjaci i upravljači koji treba da služe i održavaju ovaj sistem. Sada dok smo mladi, dok osećamo svu nepravdu ovakvog društva, dok još nismo preokupirani preživljavanjem pa imamo vremena da o tome razmišljamo, treba da se uključimo u borbu za pravednije društvo. Ako to ne uradimo, sistem će nas pojesti, slomiti nam kičmu, i napraviti od nas poslušne sluge, otuđene robote. U svojoj borbi, mi učimo kako da budemo ljudi i branimo svoje dostojanstvo i samopoštovanje, a tome nas ni Univerzitet ni Država nikada ne bi naučili.

Nećemo da prihvatimo njihova pravila. Nećemo da učestvujemo u surovoj eksploataciji radnog naroda. Nećemo da budemo ničije marionete.

Hoćemo svoj život. Hoćemo svoje snove. Hoćemo svoju slobodu.

 Oni nam neće dati ništa. Uzećemo sami ono što nam pripada!