Trudnicu Mariju (26) oboljelu od raka pazi šestogodišnji sin

Trudnoća i saznanje da će uskoro postati majka, trebalo bi da bude jedan od najljepših trenutaka u životu svake žene. Međutim, to nije slučaj i sa Marijom Kastratović (26) iz Opova, kojoj su kola krenula nizbrdo kada je saznala da je ponovo u drugom stanju. Pritom je otkrila da boluje od karcinoma na grliću materice, ostala je bez posla, a otac djeteta koje nosi je napustio zbog bolesti. Sada o njoj brine sin Ognjen (6) iz prvog braka.

Sa malim Ognjenom jedva preživljava, uz 7.000 dinara (oko 120 KM) mjesečno koje prima na ime alimentacije. Sada je u sedmom mjesecu trudnoće i djevojčica koju nosi, na svijet bi trebalo da dođe u oktobru.

Svi ljudi humanog srca mogu da pomognu nesretnoj porodici uplatom na žiro račun 160-5100100302805-28 u Banci Intesa, na ime Marija Kastratović.

''U trećem mesecu trudnoće su mi uradili biopsiju i rezultati su pokazali karcinom grlića materice. Plašeći se za svoj život, jer imam malo dete kome sam potrebna, htela sam da abortiram. Ali, lekari su rekli da ne smeju ništa da diraju, da moram da rodim i da operacija može da se uradi tek posle porođaja'', započinje svoju priču za Alo.rs Marija.

Alo.rs: Jeste li išli u međuvremenu kod doktora, kakvo je stanje sada?

Kastratović: Pojavio se i otok na vratu, pa lekari sumnjaju da se bolest proširila i na limfne žlezde. Još 23. maja sam dobila uput za hematologa u Kliničkom centru Srbije u Beogradu, ali na pregled nisam otišla. Krvna slika mi je loša i često mi pozli, pa ne mogu sama do Beograda, a samo za dve karte do tamo mi treba više od 1.000 dinara, a ja te pare nemam. Trebalo je da odem i u GAK 'Narodni front' na rebiopsiju, ali zbog ove besparice, sve je to na čekanju.

Alo.rs: Ko prati vaše zdravstveno stanje, imate li neku terapiju?

Kastratović: Idem samo kod lekara opšte prakse i kod ginekologa u Opovo. Nemam terapiju za karcinom, ali sam sad dobila i bronhitis, pa idem svaki dan na inhalacije i pijem antibiotik. Pojavile su mi se i ranice po stomaku i leđima, a lekari kažu da je zbog suve kože i preporučuju mi neke kreme i tablete, ali je to za mene preskupo.

Alo.rs: Kako Vaš šestogodišnji sin reaguje na sve to, zna li da ste bolesti?

 

Kastratović: Ognjen je svestan da sam bolesna i, iako ima samo šest godina, mnogo vodi računa o meni. Čim se nakašljem on je u panici, odmah trči meni, grli me, mazi i pita jel mi trebaju lekovi ili voda. On je baš razumno dete, zna u kakvoj smo situaciji i nema velike prohteve. Desi se da odemo u prodavnicu i da nemam para ni krem bananicu da mu kupim, ali on to razume i onda kaže: 'Nema veze, kupićemo drugi dan'. Sada kaže čeka da sretne oca deteta koje nosim i da mu kaže: 'Mi te ne volimo, jer ti ne voliš nas'.

 

Alo.rs: Jeste li se nekome obraćali za pomoć?

 

Kastratović: Išla sam u opštinu, ali su me tamo uputili u Centar za socijalni rad u Opovu. A, tamo mi je direktorka Gordana Nikolić Nestorov saopštila da nemam pravo na socijalnu pomoć, jer bi u slučaju da to dobijem morali da mi uzmu alimentaciju. Rekla mi je i: ''Znam da je nehumano, ali jedino što možemo da uradimo to je da bebu, kad se rodi, damo u hraniteljsku porodicu dok se ti ne snađeš''. Ni na jednokratnu pomoć nisam imala pravo.

Alo.rs: Kako ste reagovali na to?

 

Kastratović: Rekla sam hvala, ja ne mislim da tako treba. Pitam se kako imaju pare da daju hraniteljima, a ne mogu da pomognu majci deteta. Plašila sam se da stvarno ne dođe do toga da mi uzmu dete, zbog teških uslova. Struja nam je bila isključena zbog duga od 300.000 dinara, para za drva nemamo, strahovala sam šta ako stvarno tako dočekamo zimu. Kako bi beba živela u hladnoj kući. Na sreću uključili su nam struju i obećali da će nam dug smanjiti za 40 odsto, ako ostatak uplatimo u kešu. To bi trebalo da vidimo sredinom meseca. Ja nisam parazit i ne želim da me bilo ko izdržava. Pomoć mi je potrebna, samo dok se ne izlečim, pošto zbog bolesti i trudnoće sada nisam u stanju da radim. Ovo su moja deca, pa makar i po cenu da radim dva-tri posla neću ih dati. Znam da ću se oporaviti i da ću moći sama da brinem o njima. Radim od svoje 15. godine i navikla sam, a lekari su rekli da će oporavak posle operacije sa sve hemioterapijom trajati oko šest meseci. Tada ću opet stati na svoje noge.

 

 

Alo.rs: Imate li nekoga da Vam pomogne?

 

Kastratović: Majka je dijabetičar i prima insulin četiri puta dnevno, a uz to ima i epilepsiju. Ona prima 7.000 dinara socijalne pomoći, a tata je pre dve godine ostao bez posla. Preduzeće je otišlo u stečaj, a 70.000 dinara na ime devet plata nikad nije dobio. Primanja nema, a u međuvremenu se i on razboleo. Sad je već treći put u bolnici u Kovinu, pokušao je i da se ubije, popio je dve kutije tableta. Međutim, sve to nije bilo dovoljno da dobije invalidsku penziju. Za redovnu penziju mu fali tri godine staža, a za starosnu pet. A, moj brat nema srpsko državljanstvo, iako je rođen i odrastao u Beogradu, pa zato niko neće da ga zaposli. Muke s dokumentima su nastale, zato što je naš otac rodom iz Crne Gore. Brat je još u novembru predao zahtev za državljanstvo, ali do danas ništa nije dobio.

 

Alo.rs: Kako onda preživljavate?

 

Kastratović: Kad legne alimentacija, sednemo i rasporedimo ono para što imamo, to je dnevno po 200-300 dinara. Kupim hleb i gledam da bude za Ognjena, a mi odrasli napunimo pola želuca. Ponekad nam i komšije donesu povrće i voće. A, meni ako se baš nešto prijede, uzmem griz od Ogija koliko da utolim želju. Planirali smo bili da podignemo dva plastenika i da se bavimo poljoprivredom, iskopali smo i bunar, ali nas je onda ovo snašlo. I svinjac sam napravila. Ranije smo sadili svoju baštu, ali ove godine nismo mogli, jer smo svi bolesni.