Kad ste otišli, ubila me tišina, ali vas i dalje volim...

Priča „cuke“ iz Obrenovca koja se masovno širi društvenim mrežama, a čiji je autor Milica Petrović-Popović...

Mnogo maca i kuca je nestalo u vodenoj stihiji i jedino možemo da se nadamo da su neke od njih uspjele da se sklone na sigurno. Na portalu Kurira pronašli smo ovaj dirljiv tekst, koji će vas sigurno "pomjeriti".

Prenosimo ga u cijelosti.

"Kako sam ja sretan pas! Imam divnu kuću s prelijepim dvorištem. Imam gazde koji me obožavaju kao i ja njih. Sve bih dao za njih. Život svoj bih dao samo da njima bude dobro.

To su divni ljudi, mama Slavka, tata Đura i njihova divna kćerkica, a meni najomiljenija mlada gazdarica Ana. Ona je divna djevojčica, mama kaže da je ona jučer napunila tri godine. Baš sporo raste! Mi psi mnogo više porastemo za tri godine.

Mene zovu Čupko, kažu da sam nekakav mješanac retrivera i imam tri godine, ali sam nekako veći od Ane. Mama Slavka i tata Đura su me pronašli kad sam bio jako mali, kažu da su me našli u kontejneru. Ne znam šta je to, ali bih po priči rekao da je to neko grozno mjesto, jer kažu da sam nađen sav prljav, smrdljiv i čupav. Otuda mi i ime Čupko.

Kad sam ja došao u njihovu prelijepu kuću s prekrasnim dvorištem i baštom, oni su već imali Anu, ali je bila užasno mala i nekako sva smotana u neke bijele krpe. Baš sam je zavolio. Odrasli smo zajedno, doduše ona nešto zaostaje, ali nema veze, obožavam je! Našu kuću isto obožavam, divna je, prostrana, uvijek ima hrane i imam i divan krevet u dnevnoj sobi. 

Čekajte, moram ovo da čujem! Izvinite što prekidam svoju priču! Mama i tata slušaju onaj veliki aparat iz kog pričaju ljudi. Uplašeni su! Šta se dešava?

Dotrčao sam do njih, mašući repom da ih razveselim, ali su me samo blago odgurnuli i rekli mi: "Ne sada, Čupko". Možda su ljuti jer kiša pada već dva dana, pa kad izađem napolje, unesem i malo blata u kuću? Ne, nije to, gledaju kroz prozor, izlaze i ulaze u kuću, prestravljeni su! Šta se dešava? Hoću ja da pomognem! Počinju da traže neke stvari po kući, oblače se, oblače i Anu. Evo, zovu me da s njima odem na sprat, možda ipak mogu da im pomognem. Penjemo se, nešto se čuje iza mene... okrećem se. Otkud voda u kući?!

Sada smo na spratu, mama telefonira, Ana počinje da plače. Izgleda da je ovo nešto zaista ozbiljno! Mislim da je ona voda koja ulazi dole u kuću problem. Mama stoji na terasi i čeka nešto. Tata drži Anu i tješi je, kaže kako će sve biti u redu! Evo zove nas mama da i mi dođemo na terasu. Istrčavam s njima. Neki čamac stoji pored prozora i neki ljudi unutra.

O Bože koliko vode! Pa zar mi nismo na spratu? Čujem ljude iz čamca: "Moraju svi da napuste Obrenovac, ali on ne može, takvo je naređenje"!

Ovo moram da čujem. Sad se mama dere: "Molim, vas, preklinjem vas, povedite i njega. Molim vas!", počinje da plače. Ana vrišti, dok tata pokušava da smiri situaciju. Govori ljudima:"Dobro, ako njega ne možete da povedete s nama, nećemo ni mi da idemo. Povedite samo dijete".

"Šta?" Pritrčavam tati, diram ga šapom, on se saginje... vidim mu jednu suzu u oku.

Shvatio sam sve! Fiksirao sam pogledom tatu i prenosim mu očima riječi: "Idite vi, molim vas, idite, potrebni ste Ani, molim vas, ja želim da idete! Nemojte brinuti za mene, ostat ću, plivat ću, pokušat ću da se spasim! 

Gurao sam ih njuškom prema čamcu. Shvatili su! Suze su im lile niz oči.

"Znam, sve, znam i vi mene volite. Volim i ja vas i zato želim da idete, nemojte brinuti za mene. Ja ću biti sretan što znam da ćete vi biti dobro".

Ušli su svi u čamac, a ja sam ostao na terasi. Zvuk motora čamca se udaljio. Uhhh, baš je tiho!

Čujem samo svoje dahtanje. Uhhh, šape su mi već u vodi. Čekat ću još malo, šta da radim? 
Odoh da se najedem, ostavili su mi u sobi hranu. Da pojedem to, dok ne dođe voda i tamo. 
Jedem, ali mi nešto baš ne prija. Uffff, evo vode i u sobi, već mi je do stomaka došla.

Ne vrijedi, još malo ću sačekati, ali moram da se pripremim da pokušam da plivam negdje, naravno izaći ću kroz terasu koja je otvorena.

Počinjem da plutam. Odoh! Uffff, plivam i plivam već ko zna koliko, ali nigdje ne vidim gdje da stanem na suho, svugdje vidim samo vodu. 

Kako je svuda tiho... ček', ček'... čujem neki lavež... neko zove upomoć. Evo vidim ih! Pa to su moji drugari iz komšiluka Laza, Pepi, Lunja i Doroti! O Bože, pa oni su zatvoreni u boksovima. Doroti je pored kuće, ali vezana je lancem! Ja ne mogu da ih pustim, ne mogu im pomoći, pa oni ne mogu da pobjegnu, udavit će se! Mora da su im se gazde utopile, prije nego što su uspjeli da ih puste! Ne vrijedi, moram dalje da plivam, a već se vide samo krovovi kuća.

Opet ta strašna tišina, ni muha se ne čuje. Hladno mi je. Auuu baš mi je hladno... šape su mi se nekako ukočile... mislim da neću uspjeti. Važno je da su mama, tata i Ana na sigurnom... uh, to je najbitnije, sada mi je svejedno, spokojan sam. 

Bože, kakva tišina... I mrak je pao, ništa ne vidim. Ali se više ni ne pomjeram. Ne mogu.

Ana, Slavka, Đuro, tako sam sretan što ste dobro. Bili ste divni, hvala vam za sve. Nadam se da sam se odužio za vašu plemenitost prema meni, kada ste me spasili... Sad se meni pružila prilika da vam uzvratim. Voli vas vaš Čupko!